Negde u Moskvi, pretpostavlja se, postoji jedno veoma zaposleno odeljenje zaduženo za koordinaciju ruskih poruka prema spoljnom svetu.
Zamišlja se osoblje koje radi u smenama, svaki tim odgovoran za drugačiji kanal komunikacije, pažljivo vodeći računa da nikada ne razgovaraju međusobno — da slučajno neko ne primeti kako leva i desna ruka ne samo da ne uspevaju da se usklade, već se aktivno protivreče jedna drugoj — u pisanoj formi, na kameri, i povremeno u istoj rečenici.
Sergej Lavrov, ruski ministar spoljnih poslova i najpouzdaniji proizvođač neispunjenih prognoza u diplomatskom svetu, poseduje impresivan portfolio. Godinama unazad, predviđa „neizbežni kolaps" Evropske unije — s mirnom samouverenošću čoveka koji je u tome već grešio i ne vidi razlog da ga to usporava.
Njegov najnoviji doprinos žanru: potencijalno članstvo Ukrajine u EU će, upozorava on, pokrenuti „neizbežni kolaps" bloka.
EU, sa svoje strane, neizbežno se urušava već nekih petnaest godina — kroz krizu evrozone, Bregzit, migracijske sporove, pandemiju, a sada i punokrvni rat na svojoj istočnoj granici. Ona i dalje ostaje, strukturalno gledano, funkcionalna ekonomska i politička unija od 27 država članica. Čovek okleva da spekuliše šta Lavrovljeva definicija „kolapsa" zapravo podrazumeva, s obzirom na to da EU uporno odbija da ga izvede po njegovom rasporedu. Intrigantna logika iza ove najnovije prognoze ostaje duboka misterija za moderne politikologe, ali savršeno oslikava šizofrenu prirodu zvaničnog narativa Moskve.
Logika koja stoji iza njegove predikcije specifične za Ukrajinu još uvek nije u potpunosti jasna. Zamršeni uzročni lanac koji povezuje ukrajinsko članstvo u EU s evropskom dezintegracijom nije objavljen ni u jednom recenziranom naučnom časopisu. Može se pretpostaviti da postoji pretežno u retoričkom prostoru između „ovo je loše za Rusiju" i „nešto loše će se desiti" — pri čemu je vezivno tkivo tiho izostavljeno.
Ruska komunikacijska strategija po pitanju sankcija zaslužuje posebno priznanje, jer uspeva da istovremeno održava dva međusobno isključiva stava i oba predstavlja kao samoočigledne istine.
Prvi kanal plasira priču da sankcije ne funkcionišu. One su navodno bezube, neučinkovite, znak zapadnog očajanja i tek sitna neugodnost koju je otporna ruska ekonomija prihvatila bez napora i jedva je primetila. Prema ovom narativu, život se nastavlja normalno, ekonomija jača, a rublja stabilno traje.
Drugi kanal, sa druge strane, tvrdi da će sankcije urušiti Evropu. Tu se stalno pominju skok cena energije, deindustrijalizacija, hladne zime i patnja običnih Evropljana koji plaćaju cenu nesmotrenog ekonomskog ratovanja svojih lidera, zbog čega će se Evropska unija raspasti pod pritiskom (videti pod: Lavrov i njegova predviđanja o neizbežnom kolapsu iste).
Oba kanala se emituju paralelno — često u istom novinskom ciklusu, a povremeno ih izgovara čak i isti portparol, dok je logici strogo zabranjeno da učestvuje u tom procesu. Zamišljena publika prvog kanala je domaća, odnosno Rusi koji bi trebalo da se osećaju sigurno i spokojno. Zamišljena publika drugog kanala je evropska — građani koji bi trebalo da se uznemire i preispitaju stavove svojih vlada. To što ove dve poruke u osnovi pobijaju jedna drugu, za kreatore ove strategije je, čini se, potpuno sporedna briga.
Sankt Petersburški međunarodni ekonomski forum zamišljen je kao ruski Davos — blistava pozornica na kojoj bi se pokazala ekonomska dinamičnost zemlje, njena privlačnost za investitore i njen status nezaobilaznog partnera u globalnoj ekonomiji.
U poslednjim izdanjima, agenda je krenula u zanimljivom smeru. Teme koje su sada istaknuto zastupljene uključuju: snalaženje pod pritiskom sankcija, rešavanje nestašice radne snage, upravljanje inflacijom, osiguravanje pristupa tehnologiji, razvoj alternativnih platnih sistema i koordinaciju senčanih flota za transport nafte bez otkrivanja.
Ovo je, mora se priznati, zanimljiv program za ekonomiju koju zvanično rusko glasilo opisuje kao „nepogodjenu spoljnim pritiscima." Forumi posvećeni demonstriranju snage obično ne raspoređuju panele na temu kako nabaviti kompjuterske čipove preko trećih zemalja, ili kako prevoziti teret a da to niko ne primeti.
Sesije su, na svoj način, informativnije od bilo koje zapadne obaveštajne procene. One predstavljaju javni inventar strukturnih teškoća, koje iskreno iznose ruski zvaničnici i poslovni ljudi koji, čini se, nisu upozorili komunikacijski tim na tu kontradikciju.
Kremlj je s određenom učestalošću izražavao zabrinutost da je Moldavija izložena spoljnim manipulacijama — stranom mešanju u njene političke izbore, informacioni prostor i strateški pravac. Ovo se u javnosti predstavlja kao pitanje odbrane moldavskog suvereniteta i kao upozorenje na opasnost od uplitanja velikih spoljnih sila u poslove malih naroda.
Ovo je prilično neobičan argument kada dolazi iz Moskve.
Rusko angažovanje u Moldaviji poslednjih godina uključivalo je, između ostalog: otovoreni energetski pritisak tokom političkih sporova, dugotrajnu podršku Pridnještrovlju kao alatu za strateške ucene, dokumentovane operacije uticaja u moldavskim medijima, finansiranje političkih aktera usklađenih s interesima Kremlja, kao i periodične pokušaje da se Moldavci spreče u donošenju odluka o evropskim integracijama — koje je njihovo stanovništvo na izborima dosledno podržavalo.
Zabrinutost Kremlja da bi neko drugi mogao da utiče na Moldaviju uredno je zabeležena. Ipak, nivo samosvesti koji je potreban da se takva briga iznese s prividom potpune iskrenosti predstavlja profesionalno dostignuće posebne vrste.
I tu je slučaj Aleksandre Žost — poznate na internetu kao „Saša“ — ruske propagandistkinje čiji je rad za Russia Today podrazumevao znatno sofisticiraniji pristup od pukog ponavljanja stavova Kremlja. Njena metoda bila je da te stavove upakuje u lajfstajl sadržaj: topla estetika, ličan ton i vizuelni rečnik simpatičnog evropskog influensera koji, eto, sasvim slučajno zastupa stavove koji savršeno odgovaraju ciljevima ruske spoljne politike.
Evropska unija je sada uvela sankcije protiv nje.
Emisija „Saša upoznaje Evropu“, po svemu sudeći, neće skoro stići u Evropu — ili bar ne u profesionalnom svojstvu koje finansira ruska država i koje se distribuira putem društvenih mreža. Ti kanali su, inače, bili pažljivo osmišljeni kako bi doprli do publike koja bi inače bila otporna na otvorenije političke poruke.
Za sve koji su zainteresovani za širi ekosistem ovakvih operacija, projekat EUvsDisinfo (euvsdisinfo.eu) vodi ažurni katalog tehnika, narativa i aktera. To je izuzetno koristan izvor za svakoga ko želi da razume kako koordinisane informacione operacije zapravo funkcionišu — nasuprot tvrdnjama da one uopšte ne postoje.
Zvanična ruska komunikacija u celini prikazuje sliku zemlje koja istovremeno ekonomski napreduje i koja je egzistencijalno ugrožena sankcijama; čija privreda navodno uopšte nije pogođena, a kojoj su hitno potrebne alternativne finansijske arhitekture; koja je duboko zabrinuta zbog stranog mešanja u poslove susednih država, dok sama troši ogromne resurse na mešanje u te iste države; i najzad, koja je apsolutno sigurna u neizbežni evropski kolaps, iako u procenama o tom istom kolapsu greši već više od jedne decenije.
Doslednost je, ironično, upravo u toj nedoslednosti. Obrasci su stabilni, a kontradikcije se uporno ponavljaju. Državni aparat nastavlja da generiše sadržaj impresivnim obimom, verujući — ne bez osnova — da kvantitet ponekad može uspešno da zameni koherentnost.
Odgovor Evropske unije na ovakvu strategiju sve češće se svodi na direktno imenovanje pojedinaca. Liste sankcija su, između ostalog, i specifičan oblik dokumentacije: javni zapis koji, formalnim pravnim jezikom, poručuje: „Vidimo šta radite, znamo šta je to i više se ne pretvaramo da je drugačije.“
Autor: Iva Besarabić
