Prof. ddr. Milan Krajnc, psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Više od godinu dana Srbija živi u atmosferi stalne napetosti. Blokade puteva, protesti, sukobi sa institucijama i osećaj duboke podele u društvu postali su deo svakodnevice. Na prvi pogled deluje da je reč o političkom sukobu. Ali u suštini, ovo je pre svega psihološko pitanje. Kao psiholog sistemskih rizika često upozoravam da dugotrajni protesti nisu samo politički fenomen. Oni su odraz kolektivne frustracije, gubitka osećaja uticaja i potrebe za pripadanjem. Kada čovek izgubi unutrašnju stabilnost, počinje da traži spoljnog neprijatelja. Tada ulica postaje pozornica, a konflikt način da se izrazi lična unutrašnja praznina.
To ne znači da ljudi nemaju pravo na protest. Demokratija podrazumeva slobodu mišljenja i izražavanja. Ali pitanje je: u kom trenutku protest prestaje da bude konstruktivan i počinje da uništava sopstveno društvo? Svako dugotrajno blokiranje države ostavlja ozbiljne psihološke posledice: ljudi gube osećaj sigurnosti, ekonomija gubi stabilnost, raste agresija, širi se nepoverenje, mladi počinju da veruju da je konflikt jedini način da postoje. To je veoma opasno.
Amerika je kroz svoju istoriju razumela jednu ključnu stvar: bez stabilnih institucija nema razvoja. Sjedinjene Američke Države nisu postale svetska sila zahvaljujući stalnim blokadama, već sposobnosti da konflikt pretvore u sistemska rešenja, inovacije i napredak. Pravi patriotizam nije rušenje države. Pravi patriotizam je sposobnost da državu popravljamo, a da je pri tome ne parališemo. Zato je danas najvažnije pitanje za Srbiju: “Da li želimo društvo trajnog konflikta ili društvo razvoja?” Veliki deo psihologije blokadera zasniva se na osećaju nemoći. Mnogi mladi ne protestuju samo protiv vlasti. Oni protestuju protiv osećaja da nemaju budućnost, uticaj i jasan pravac. I upravo tu nastaje najveća opasnost — mogućnost manipulacije.
Kada čovek izgubi unutrašnji pravac, postaje idealan materijal za radikalizaciju. Tada više nisu važna rešenja. Važan postaje osećaj pripadnosti grupi. I upravo je tu Amerika često uspešnija od Evrope — jer ume energiju nezadovoljstva da usmeri ka preduzetništvu, tehnologiji, inovacijama i stvaranju prilika. Umesto kulture žrtve, gradi kulturu odgovornosti. Umesto stalnog traženja krivca, podstiče ličnu inicijativu. Srbiji je danas potrebna upravo takva psihološka promena. Ne trebaju joj nove podele. Ne treba joj psihologija revolucije. Potrebna joj je psihologija razvoja.
U savremenom svetu najjače države ne pobeđuju glasnoćom protesta, već sposobnošću da stvore stabilno okruženje za: investicije, tehnologiju, znanje, bezbednost, preduzetništvo, međunarodnu saradnju. Američki model ima svoje mane, ali razume jednu suštinsku stvar: kapital i razvoj traže stabilnost. Ako država godinu dana živi u blokadama, ona svetu šalje opasnu poruku: „Nismo sposobni da upravljamo sopstvenim konfliktima.“ Investitori to ne posmatraju ideološki.
Posmatraju psihološki. Kapital uvek beži iz okruženja haosa. Zato bi Srbija danas morala mnogo više energije da ulaže u: razvoj mladih, psihološku stabilnost društva, preduzetništvo, tehnološke projekte, saradnju sa Zapadom, povezivanje sa američkim investicijama i znanjem.
Budućnost Balkana neće biti izgrađena na blokadama. Biće izgrađena na sposobnosti saradnje. I tu vidim najveću opasnost dugotrajnih protesta: oni više ne proizvode promene — već umor. A umorno društvo postaje ranjivo. Tada ljudi više ne traže istinu. Traže samo mir. Zato političari, intelektualci i mediji moraju da razumeju da psihološka stabilnost države nije ništa manje važna od ekonomije ili bezbednosti. Država koja izgubi unutrašnji mir, počinje da gubi i svoju budućnost. Srbiji danas ne treba još adrenalina. Potreban joj je pravac. I taj pravac mora biti razvojni, moderan, otvoren prema svetu i usmeren ka stvaranju društva u kom će mladi videti budućnost u radu, znanju i stvaranju — a ne u blokadama ulica. Jer narod ne postaje snažan onda kada ume da zaustavi saobraćaj.
Snažan postaje onda kada ume da stvori budućnost.
