Prof. ddr. Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Svet obožava jednostavne odgovore. Posebno u vremenima ratova, kriza i nesigurnosti. Zato gotovo uvijek tražimo isto: krivca. Jednog čoveka. Jedno ime. Jedno lice. Nekoga na koga možemo projektovati sav strah, bes i nemoć.
Danas se isto pitanje ponavlja u vezi sa ratom u Ukrajini: Ko je kriv? Putin ili Zelenski? Psihološki gledano, samo pitanje je pogrešno postavljeno. Kada dođe do velikog sukoba, on nikada ne nastaje preko noći i nikada nije rezultat samo jedne ličnosti. Sukobi nastaju godinama – kroz pritiske, nerazumevanje, ego interesa, istorijske traume, osećaj ugroženosti i geopolitičke igre moći. Ali čovek teško razmišlja složeno. Složenost izaziva nelagodu. Zato mozak traži pojednostavljenje. Tako nastaje psihologija „dobrog“ i „lošeg“. Jedan lider postaje simbol agresije, drugi simbol otpora. I mase se dele.
Ali najveća opasnost za svet nije samo rat. Najveća opasnost je gubitak sposobnosti da razumemo širu sliku. Svaka velika sila u svetu funkcioniše prvenstveno kroz dva psihološka mehanizma: strah od gubitka uticaja, i potrebu za kontrolom. To važi za Istok. To važi za Zapad. To važi za gotovo sve političke sisteme. Razlika je uglavnom u tome kako pojedina društva razumeju slobodu, demokratiju i ljudska prava.
Zapadni sistem je tokom decenija ipak stvorio prostor u kojem pojedinac ima znatno više lične slobode, mogućnosti razvoja i prava na izražavanje. Zato nije iznenađenje što veliki deo Evrope u trenucima krize prirodno gravitira saradnji sa Sjedinjenim Američkim Državama, jer u njima vidi stabilnost i zaštitu šireg demokratskog prostora. Ali upravo tu nastaje psihološki paradoks. Kada strah prođe, ljudi brzo zaboravljaju zašto su donosili određene odluke. To danas vidimo i u Evropi, gde deo politike ponovo razmatra približavanje Rusiji, iako je još donedavno govorio potpuno drugačije.
Psihologija masa je kratkoročna. Ljudi često ne prate vrednosti, već osećaj trenutne sigurnosti. I upravo zato je važno razumeti: pravi problem sveta nisu samo političari. Problem je što društva stalno traže spasioce, umesto da grade stabilne sisteme koji ne zavise od jednog čoveka. Kada država postane zavisna od ega lidera, sukob pre ili kasnije postaje neizbežan.
Zato možda pitanje više nije: „Ko je kriv?“ Mnogo važnije pitanje je: Kako smo kao civilizacija ponovo došli do tačke u kojoj o miru odlučuju strah, ego i geopolitika, umesto stabilnosti, dijaloga i dugoročne vizije?
Možda je upravo to najveća psihološka lekcija savremenog sveta.
