Da li je primirje uvod u kapitulaciju Irana?

Operacije „Epski gnev“ i „Rika Lava“ raznele su više od 26.000 ciljeva u Iranu. U ove ciljeve spadaju vojne instalacije i prema dostupnim saopštenjima 90% raketnog potencijala je uništeno plus zvaničnici Islamske revolucije. Vazdušna superiornost je postignuta prvim danima tokom faze početka napada. Amerikanci i Izraelci su imali spremne pakete ciljeva znali su koga i šta gađaju. Iran je uzvratio asimetričkom taktikom otpora sračunatom na horizontalnu i vertikalnu političku eskalaciju. Iranski napadi nisu stvorili veće direktne bezbednosne probelme i ako su nanosili štetu, ali ni približno nisu ugrozili operativnu sposobnost Izraela i Amerike. Najmanja efikasnost PVO sistema u susretu sa iranskom vazdušnom pretnjom iznosila je 93%. Hormuški tesnac je očekivano doživeo blokadu, ova blokada je rezultat procene iranskih namera i verovatnoće da nastupi šteta. Geopolitički indeks rizika je u značajnom porastu. Ali to zatvaranje Hormuza nije osnovna motivacija ovog primirja. Politički cilj i njegovo ostvarenje je svrha primirja.

Muhamed Bager Galibaf trenutni predsednik parlamenta Islamske Republike dobio je prostor da u delo sporovede američkih 15 zahteva. Ovi američki zahtevi su doslovno lista za kapitulaciju i nisu predmet pregovora. Teheran sebi spašava obraz informacionim akrobacijama o svojih 10 tačaka. Američkih 15 i iranskih 10 tačaka su u potpunosti suprotne stvari. Lepo zvuči da je država koja je vojno razorena bez mogućnosti da se brani izvojevala neku „pobedicu“ protiv Amerike i Izraela. Primirje nije cilj samo po sebi niti je neki značajni trijumf. Ideolozi u Teheranu svoje ciljeve su ograničili na goli opstanak, i zato je ovih dve nedelje primirje politički ustupak prema njima. Primirje je najviše što se može očekivati kada govorimo o ustupcima. Tokom ovih dve nedelje biće jasnija slika da li Iranom upravlja hunta oličena u Iranskoj revolucionarnoj gardi ili Iran ima vlast oličenu u novom, i sopstvenom narodu nedostupnom vrhovnom ajatolahu, predsedniku Pazeškijanu ili Galibafu. Dve nedelje je vreme za unutrašnju konsolidaciju i pravljenje plana za ispunjenje američkih zahteva. Pod ovakvim uslovima prekid primirja može biti kretanje u blizini ruševina nuklearnih postrojenja. Dok se ne ustanovi šta je sa materijalom iranske snage ne samo da ne smeju prilaziti već ne smeju ni zalaziti u tu okolinu. Lokacije pokrivaju sateliti.

Izrael nikada nije imao apsolutno poklapanje sa američkim operativnim ciljevima. Izrael se oslanjao na svoje obaveštajne podatke po sistemu vojnih udara na terorističke celije. Jednom postignuta inicijativa neće tako lako biti napuštena od Jerusalima. Iransko rukovodstvo ima status terorista kojima niko ne veruje, a po najmanje izraelci. Kada se ukaže prilika Izrael će reagovati i uništavati pretnje na osnovu obaveštajno vođenih operacija. Ukoliko malo pogledamo strukturu ciljeva koji spadaju u kritičnu infrastrukturu u oko upadaju pruge i mostovi. Ova infrastruktura se ne uništava samo u cilju vojne kampanje već u cilju taktike da se spreči kretanje iranskih kopnenih trupa. Kada pogledamo geografsku kartu videćemo da je severo-zapadni deo zemlje blago izolovan. Sve ukazuje na libijski scenario – pobunjen narod stvara slobodne zone uz vazdušnu podršku sveznika. Sa određenom verovatnoćom mogu da prognoziram sledeću fazu iranske krize koja će obuhvatiti unutrašnje oružane borbe, pobune, atentate u okviru obračuna hunte na vlasti u Teheranu, i naravno uključenje vazdušne podrške.

Iranska ekonomija doživela je potpuno uništenje i pre vojnih operacija. Jedini ko je profitirao od ekonomski iscrpljenog Irana bila je Kina. Ova energetski siromašna država je bila glavni kupac i profiter iranske sankcionisane nafte. I ne samo što je Peking kupovao tu naftu, nego po još nižim cenama su je kupovale para-državne kineske rafinerije poznatije kao „čajanke“.

Iran je dodano uništio regionalne veze koje je imao napadima na susede, a to znači da gubi svoj prozor u svet kroz koji je zaobilazio sankcije godinama. Iran je indikator nefukncionalnosti BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju. Rusija ima interes da blokada Hormuza potraje, Kina ima interes da blokada prestane, Indija stoji iza Izraela, šta je ostalo onda od BRIKS-a? Samo propagandni pamfleti kako bi se tešio treći svet lišen pristupa ozbiljnim organizacijama i savezima. Šta se dogodilo pa je Iran rešeno „nepokolebljiv“ preko noći u razgovorima preko Pakistana uverio SAD da pristaje na uslove? Desila se Kina. Kako ne bi uložila svoj međunarodni kredibilitet i stvorila priliku da američki predsednik odmeri snage sa njom, Peking je isturio Pakistan. Peking sa ogromnim unutrašnjim ekonomskim problemima, predstojećim samitom 14. i 15. maja sa Trampom nije mogao rizikovati pogoršanje svog položaja. SAD su u naletu, Kina je u strukturalnom neredu. Indija je zabranila kineske proizvođače nadzornih kamera. Države koje su poslovale sa Kinom danas preispituju tu saradnju. Kineski krediti su nepovljni, kvalitet sporan skoro na svim geografskim tačkama, politička investicija veoma niska. Zašto je to tako? Zato što Kina nije zainteresovana za savezništva i partnerstva po ugledu na Zapad. Peking je zainteresovan za pristup. U Iranu je tražio pristup jeftinoj nafti, a to je samo nafta koju proizvodi sankcionisana država. U nekim drugim zemljama traži pristup tržištu, a to je jedna od tačka sporenja sa SAD. U drugim zemljama taži pristup za svoje kredite, radnu snagu i jeftine proizvode. Sve to zajedno uništava konkurentnost i stvara nelojalne tržišne uslove. Zato Peking nije smeo da rizikuje jer bi to navelo mnoge države da preispitaju svoje odnose sa Kinom koja je „bezgraničan“ prijatelj bez faktičkih obaveza.

Iran u novonastalim okolnsotima se kreće ka promeni i restruktuiranju vlasti. Taj proces primirje ne može da zaustavi. Ukoliko Iran pristane da ispuni sve Američke zahteve, a to je sada u domenu verovatnog, sledi faza stabilizacije Bliskog Istoka. Tramp će imati argumente za razgovor sa zapadnim saveznicima. Ma koliko se Tramp ljutio, Evropa je pokazala da nije bezspogovorni američki klimoglavac i da će u budućnosti morati da vodi računa o saveznicima. Uspostavljeno primirje biće rigorozno kontrolisano. Primirje nije mir, niti dogovor već taktika ka postizanju ciljeva, praksa koja opstaje vekovima, i nema garancije da se neće prekršiti. Iran nije poštovao dogovore zadnjih decenija, zašto bi to sada uradio? Da li će se primirje održati ove dve nedelje teško je prognozirati. U trenutku kad nastaje ovaj tekst Bliski Istok ne zna da li je primirje na snazi ili nije?

Autor: Darko Obradović