Dok se na frontu u istočnoj Ukrajini vode iscrpljujuće borbe, u informacionom prostoru Ruske Federacije odvija se specifičan fenomen: ponovljeno „oslobađanje“ već zauzetih teritorija.
Najnoviji proglas Ministarstva odbrane Rusije iz aprila 2026. godine, kojim se tvrdi da je Luganska oblast u potpunosti pod ruskom kontrolom, predstavlja treći takav trijumf u poslednje četiri godine.
Međutim, dublja analiza mapa i izveštaja sa terena otkriva jaz između grandioznih saopštenja za javnost i taktičke realnosti koja se meri u metrima, a ne u regionima.
Hronologija „konačnih“ pobeda
Istorija ruskog proglašenja pune kontrole nad Luganskom liči na svojevrsni déjà vu:
Jul 2022: Nakon zauzimanja Severodonjecka i Lisičanska, tadašnji ministar odbrane Sergej Šojgu raportirao je Vladimiru Putinu da je „oslobađanje Luganske Narodne Republike završeno“.
Jul 2025: Tri godine kasnije, lider samoproglašene LNR, Leonid Pasečnik, ponovo proglašava punu kontrolu, ignorišući džepove otpora koje je ukrajinska vojska održala u blizini administrativne granice.
April 2026: Moskva ponovo „završava“ operaciju, koristeći gotovo identičnu retoriku kao i prethodnih puta.
Analiza mape: Metri umesto kilometara
Za prosečnog konzumenta vesti u Rusiji, ove objave sugerišu velike strateške prodore. Ipak, vojni analitičari i satelitski snimci (poput onih koje prati ISW) pokazuju drugačiju sliku.
U proteklih godinu dana, ruske snage su na ovom sektoru napredovale svega jedan do dva kilometra u dubinu. „Velika pobeda“ iz 2026. godine u stvarnosti se svodi na zauzimanje dva do tri sela (kao što su Nadiya ili Novoyehorivka) koja su mesecima bila u sivoj zoni. Iako Rusija kontroliše preko 99,8% oblasti, preostalih 0,2% služi kao konstantan podsetnik na nemogućnost potpunog potiskivanja ukrajinskih snaga sa administrativnih granica.
Činjenica: Dok propaganda koristi termin „oslobađanje regiona“, reč je o taktičkom pomeranju linije fronta za nekoliko stotina metara, uz ogromne gubitke u ljudstvu i tehnici.
Zašto se ista pobeda prodaje više puta?
Postoji nekoliko ključnih razloga zašto Kremlj insistira na ovom narativu:
Pritisak na Donjeck: Proglašavanjem „završenog posla“ u Lugansku, Moskva pokušava da stvori veštački osećaj hitnosti i opravda prebacivanje fokusa na preostale delove Donjecke oblasti.
Domaća javnost: Za unutrašnju upotrebu, repetitivne pobede služe kao dokaz „nepokolebljivog napretka“, čak i kada je front mesecima u pat poziciji.
Diplomatska poluga: Svaki proglas o „punoj kontroli“ koristi se kao argument u pokušajima da se Kijev natera na teritorijalne ustupke, uz tvrdnju da je povratak tih teritorija „vojno nemoguć“.
Zaključak
Realnost na terenu u aprilu 2026. godine pokazuje da je Luganska oblast postala žrtva sopstvenog simboličkog značaja. Dok se u Moskvi proslavlja „konačno oslobađanje“, vojnici na terenu i dalje ginu za par šumaraka i razrušene zaseoke. Razlika između 99% i 100% kontrole za vojsku može biti beznačajna, ali za mašineriju informacija, tih poslednjih nekoliko stotina metara su izvor beskonačnih „istorijskih pobeda“.
