SRBIJA NIJE DALEKO OD IRANA!

Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.

Rat koji je izbio između Irana, SAD i Izraela ne može se čitati kao još jedna bliskoistočna eskalacija. Ovo je sukob koji se od prvog časa vodi istovremeno na više spratova geopolitika, geoekonomija, energetika, bezbednost, obaveštajna matrica i medijski front i sve na jednom platnu. Zato je pogrešno tumačiti ovaj udar samo kao vojnu kampanju. On je pre svega test globalnog poretka, jer se rat vodi na mestu gde svetska trgovina diše u moreuzu Ormuz, u terminalima, u rutama, u osiguranju, u cenama i u psihološkom efektu panike koji je brži od svake rakete.

Noć u kojoj su rakete poletele ka Iranu nije bila samo noć vazdušnih udara to je bila noć u kojoj je obaveštajni rat izašao iz senke i postao glavna scena. U ovakvim sukobima, ono što javnost vidi na snimcima eksplozija često je tek zavesa. Prava predstava odigrava se u nevidljivom u lovu na ljude, presretanju komunikacija, sabotažama, sajber probojima, kompromitacijama, psihološkim operacijama i što je ključno u ubacivanju panike u lance logistike i finansija. Ako su tvrdnje o obezglavljivanju iranskog vrha i pogađanju osetljivih objekata tačne, onda je ovo pre svega priča o tome da je neko godinama gradio mreže, mapirao rutine, slabosti i slepe tačke, pa u jednom trenutku pritisnuo dugme. A kad obaveštajni rat pređe u otvoreni rat, naredna faza se ne meri brojem raketa nego pitanjem ko drži vertikalu vlasti, ko kontroliše narativ i ko prvi natera tržište da poveruje da je rizik neograničen.

U tom rasporedu, pre nego što se izbroje rakete, logično je postaviti pitanje koje retko ko postavlja na početku ko sa strane dobija, čak i ako nije formalni učesnik? I tu se odmah vidi zašto su Rusija i Ujedinjeno Kraljevstvo važne figure na ovoj tabli a zatim, odmah iza njih, i zašto Srbija nije daleko od ovoga, ma koliko geografski delovalo da jeste. Udar koji gađa vrh nije klasična vojna logika udari industriju i front. To je logika psihološkog i institucionalnog lomljenja i demoralisati srednji ešalon, naterati ga da se zapita da li sam sledeći? I stvoriti osećaj da je centar ranjiv. U autoritarnim i hibridnim sistemima, lojalnost nije samo disciplina ona je uverenje da je centar trajan. Kad se to uverenje poljulja, počinje da drhti periferija ne samo ulice nego i strukture sile. Zato je vest o smrti vrhovnog vođe eksplozivnija od samog udara i ona katapultira sukob u zonu tranzicije vlasti. Prema izveštajima koji se pozivaju na iranske državne medije, vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnei je poginuo u američko izraelskim udarima, što dramatično podiže ulog i otvara borbu oko nasledstva vrha piramide. Ovo nije kadrovsko pitanje, nego test stabilnosti cele konstrukcije.

Iran je decenijama građen oko figure Rahbara kao garanta ravnoteže između klanova, IRGC-a, sveštenstva i birokratije. Kad ta figura nestane ili se stvori utisak da je nestala, nastaje najopasnija vrsta vakuma ne vakum institucija, nego vakum poverenja. I tu dolazimo do ključne formule savremenih prevrata, građanski rat ne počinje kad se društvo podeli, nego kad se podeli vertikala sile! Mase mogu da slave, mogu da traže osvetu, mogu da se tuku po ulicama, država i dalje ostaje država dok IRGC, vojska, policija i obaveštajne strukture slušaju jedan centar. Pukotina postaje fatalna tek kad bezbednosni blok prestane da bude jedinstven. Udari su gađali ne samo vojne ciljeve nego i energetsku infrastrukturu. To je prva jasna poruka da ovo nije kaznena ekspedicija nego pokušaj sistemskog slabljenja države. Posebno snažan signal poslat je udarom na nuklearnu elektranu Bušer i ruski Rosatom je saopštio da je evakuisao 94 lica (decu zaposlenih, višak osoblja i one koji su želeli da napuste zemlju), dok deo ruskog osoblja ostaje na lokaciji i u stambenom naselju uz pojačane mere bezbednosti.

Taj detalj je važan jer kad veliki igrači deluju kao da razmatraju najgore scenarije, tržišta počinju da veruju da su ti scenariji realni čak i pre nego što budu pravno ili politički objavljeni. Iran je uzvratio udarima na američke baze i objekte u regionu, a zatim su, po dostupnim izveštajima, na meti postale i naftne i gasne instalacije. Upravo ovde geoekonomija ulazi u igru u najsirovijem obliku nafta i gas nisu sporedna šteta oni su centralna poluga prinude. U paralelnom pravcu, energetska nestabilnost prelila se i na istočni Mediteran izraelsko ministarstvo energetike preporučilo je privremeno obustavljanje proizvodnje gasa na poljima u Sredozemnom moru, a Chevron-ove platforme na Levijatanu su zatvorene, uz obustavu snabdevanja gasom iz Izraela ka Egiptu. Kad se istovremeno tresu i Persijski zaliv i istočni Mediteran, svet dobija sliku da je energetska karta u plamenu i cena reaguje pre nego što se iko dogovori šta je uspeh! Centralna tačka cele drame nije ni Teheran, ni Tel Aviv, ni američke baze u zalivu nego moreuz.

Ormuz je globalni prekidač! Kroz taj prolaz prolazi oko 20% svetskih pomorskih isporuka nafte i uporediva količina tečnog prirodnog gasa, uključujući praktično celokupni katarski LNG izvoz. U takvoj realnosti, pitanje da li je Ormuz zatvoren nije pre svega pravno, nego tržišno i operativno pitanje, dovoljno je samo da osiguravači podignu premije, da brodari procene da je rizik nepredvidiv, da nekoliko plovila bude zadržano ili napadnuto i prolaz je de fakto paralizovan! Prema savetima i upozorenjima koji su već kružili, industriji je preporučeno da izbegava plovidbu u velikoj zoni upozorenja, a pojedine države su izdavale hitna uputstva svojim brodovima. Paralelno, pojavili su se i konkretni komercijalni potezi Hapag-Lloyd je obustavio tranzit kroz Ormuz do daljeg, a više linija je upozoravalo klijente na kašnjenja i preusmeravanje. Ovo je mehanika modernog energetskog rata, raketa je spektakl ali osiguranje je blokada. I tu se otvara drugi čvor Bab el Mandeb i Crveno more. Ako se jemenski Huti kao posrednička sila u potpunosti uključe u kampanju i nastave napade na brodove, postavlja se pitanje ne samo Ormuza nego i Sueca. A tu dolazi najteža činjenica saudijska nafta ne može jednostavno da pobegne kroz Suec, jer ULCC tankeri ne prolaze kanal mogući su složeni pretovari sa broda na brod, ali to traži vreme, flotu i uslove koji se u ratu ne podrazumevaju. Zato procene o potencijalnom ispadanju i do 20 miliona barela dnevno iz izvoza u scenariju šire eskalacije nisu samo analitička procena to je psihološki prag posle kojeg tržište počinje da se ponaša kao 1973. godine i više ne pita koliko će trajati, nego kako da preživimo cenu.

Ovde se geopolitika sudara sa unutrašnjom politikom glavnih igrača. Američka logika je često logika munjevitog udara, snažno udariti, proglasiti uspeh, preći u pregovaračku fazu jer dug rat znači više troškova, više rizika po berze, više inflacije i veću političku ranjivost unutar SAD. Operaciju koju je američka strana nazvala „Operation Epic Fury“ i o opravdanju koje je plasirano javnosti. Za Belu kuću, najopasniji scenario nije samo vojni nego ekonomsko politički, dugotrajno uvlačenje koje podiže cenu energije i troškove života, pa onda politički pojede administraciju kod kuće. Izraelska logika je drugačija i dugoročnija, trajna degradacija iranskih kapaciteta, jer se to vidi kao pitanje egzistencijalne bezbednosti. Zato su Izraelu pola mere često manje privlačne od sistematskog uništavanja sposobnosti posebno raketnih i nuklearnih. Iranska logika je treća ako režim proceni da je meta obezglavljivanje i demontaža, onda racionalan odgovor nije simetričan rat u kome Iran teško može da nadjača SAD, nego podizanje cene na globalni nivo i učiniti pobedu protivnika preskupom, ekonomski i politički. I zato je Ormuz u iranskoj strategiji ono što je nuklearna senka u nekim drugim doktrinama, sredstvo da se konflikt iz regionalnog podigne u sistemski.

Ovo je trenutak u kome treba biti svestan jedne neprijatne istineđu prvim danima ovakvih sukoba svaka strana preuveličava, umanjuje, pušta u javnost ono što joj koristi, i često je nemoguće trenutno odvojiti činjenicu od psihološke operacije. Ali čak i kad je deo toga propaganda posledice su stvarne, jer tržišta reaguju na rizik, a rizik se hrani narativom. Vest o tome ko je živ, ko je mrtav, ko je pobegao, ko je izdao, ponekad deluje brže od samog udara, jer oblikuje lojalnost, paniku i ponašanje institucija. U tom smislu, priča o čišćenju elite“ nije samo moralni užas nego i model političke prinude, manje bombardovanja industrije, više udara po simbolima i komandnom sloju, sa ciljem da se elita sagne i prihvati uslove. Iran je preživljavao sankcije decenijama, ali kombinacija unutrašnjeg osiromašenja i spoljnog udara je ono na šta se računa. Pad životnog standarda, suše, pad kupovne moći i osećaj nepravde zbog luksuza kod elite na pozadini masovne građanske nemaštine. To jeste materijal od kojeg se prave nemiri na ulicama ali nemiri nisu revolucija ako nema organizovanog centra i ako bezbednosne institucije ostaju na okupu. Upravo zato je iranska unutrašnja politika sada važnija od samih eksplozija, bombardovanja i raketiranja i režim može biti oslabljen, ali ako se elita konsoliduje oko novog centra legitimiteta, sistem preživljava i rat i sankcije. Ako se elita posvađa, onda svaki spoljni udarac postaje katalizator unutrašnjeg raspada.

U energetskom udaru ima pobednika i gubitnika, ali niko nije čist pobednik. Azija je najveći gubitnik u kratkom roku, jer veliki deo tokova kroz Ormuz ide ka azijskim kupcima Kina, Indija, Japan, Koreja. Evropa je pasivni gubitnik i već osetljiva na cenu energije i industrijski pritisnuta, svaki novi šok joj ubrzava deindustrijalizaciju i političku nestabilnost. Rusija kratkoročno dobija na većoj ceni barela, ali plaća turbulencijom, sankcionim rizicima i opasnošću po tankersku logistiku. SAD dobijaju prostor da prodaju više sopstvenog LNG-a i geoekonomski pritisnu Kinu, ali plaćaju unutrašnjom inflacijom i političkom ranjivošću ako se rat otegne. Zato se u javnosti pojavljuju procene da bi nafta mogla da pređe 100 dolara, pa čak i da u produženoj fazi ode u zonu 140–200 dolara . Kad je logistika ugrožena, cena ne odražava samo količinu, nego strah premiju za neizvesnost, za osiguranje, za vreme i za rizik! OPEK+ se u takvom trenutku pojavljuje kao vatrogasac ali sa ograničenim crevom za gašenje požara. Povećanje kvota ne znači automatski povećanje stvarne proizvodnje rezervni kapaciteti nisu ravnomerno raspoređeni, nekoliko država može da pojača, mnoge ne mogu. A i kad mogu, postavlja se pitanje kako isporučiti ako su moreuzi, korodori i osiguranje u haosu.

Ovo je najvažnija lekcija krize energetska bezbednost nije samo proizvodnja, nego logistika i finansijska infrastruktura koja prati brod ili naftovode i gasovode. Strategija „anakonde“ je koristan analitički okvir i davljenje nije uvek direktan napad često je to zatvaranje raskrsnica, moreuza, koridora, ruta i čvorišta. Ako Iran kao regionalni čvor padne ili bude trajno oslabljen, menja se raspored moći od Arktika do Kine i transportni koridori, energetske mreže i bezbednosne arhitekture počinju da se reorganizuju, a svet ulazi u fazu velikih dogovora koji se ne rešavaju dnevnim sastancima i saopštenjima, nego novim institucionalnim aranžmanima, nečim nalik na novi Breton Vuds u energetskom i bezbednosnom smislu. Rusija u ovoj krizi ima klasičnu poziciju u globalnim energetskim turbulencijama, koristi rast cene nafte i dobija na relativnom značaju kao snabdevač, ali istovremeno raste rizik od sankcionih udara, pritisaka na logistiku i opasnosti za tankerske rute. Druga korist je nevidljivija ali strateška i promena fokusa Zapada. Što se više pažnje, resursa i medijskog prostora usisa u Bliski istok, to se više otvaraju rupe u drugim pravcima. Ali cena je što se haos može pretvoriti u dugotrajnu nestabilnost koja nagriza predvidljivost a predvidljivost je ono što države i kompanije najviše plaćaju. Britanija dobija korist koja nije u barelima nego u pravilima igre. Ona je istorijski sila koja najbolje razume da je u eri globalne trgovine najveća moć ona moć nad čvorištima, moreuzima, osiguranjem, finansijom, pravnim režimima i informacionim tokovima.

Kad Ormuz postane nestabilan, Britanija jača kao država sa dubokim polugama u pomorskom pravu, osiguravajućem tržištu i globalnim finansijskim servisima i svaki rast rizika znači rast premija, pravnih usluga, restrukturiranja ugovora i komandovanja korporativnim ponašanjem kroz standarde. Pored toga, u krizi se obnavlja anglosaksonska bezbednosna kohezija, a za službe to je veliki lov i prilika da se testiraju mreže i proširi domet. Sada najvažnije, Srbija nije daleko od ovoga, čak i ako je geografski daleko od Irana. Refleksija dolazi u tri talasa. Prvi talas je ekonomski i najbrži gorivo, inflacija i troškovi transporta. Čim rizik u Persijskom zalivu podigne cene i premije osiguranja, to se prevede u cenu nafte, derivata, a zatim u cenu hrane i robe koja se prevozi. Srbija to oseća na pumpi i u prodavnici i to nije teorija nego mehanika tržišta. Drugi talas je energetsko snabdevački i strateški, ako Evropa uđe u novi ciklus energetske nervoze, Srbija kao deo regionalne ekonomije dobija više nestabilnosti u okruženju, od cene nafte i gasa i struje, do industrijskih poremećaja i pada potražnje. To udara u budžet, investicije i socijalnu temperaturu. Treći talas je bezbednosno obaveštajni, mekši ali opasan u vremenu velikih kriza raste aktivnost informacionih operacija, sajber pritisaka i kampanja uticaja.

Srbija kao medijski prostor koji je već izložen snažnim narativnim strujama postaje plodno tlo za pokušaje da se strah, bes ili konfuzija kanališu u unutrašnje podele. Čak i kad nema direktne fizičke pretnje, raste potreba za zaštitom kritične infrastrukture i disciplinovanom komunikacijom koja smanjuje paniku umesto da je hrani. Najrealniji zaključak je jednostavan i hladan ishod u narednim danima neće odrediti samo rakete i avioni, nego sposobnost elita da drže sistem na okupu i sposobnost tržišta da poveruje da je rizik ograničen. Ako Ormuz ostane u crvenoj zoni, svet ulazi u fazu sistemske krize gde se regionalni rat pretvara u globalnu ekonomsku bitku i tada će cena biti politička, a ne samo energetska. Ako se, pak, otvori prostor za brzo proglašavanje uspeha i pregovore, ovo može ostati u formatu vikend eskalacije koja se periodično vraća ali sa jednom neporecivom novinom, da je pokrenut mehanizam u kojem energetika, logistika, obaveštajne operacije i mediji deluju kao jedno oružje. To je moderni rat koji ne mora da osvoji teritoriju da bi osvojio cenu. A države, uključujući Srbiju, ne padaju samo zbog bombi. Padaju kad cena hleba i goriva postane politički plamen, a ljudi steknu osećaj da ništa nije pod kontrolom. U takvom svetu, najvažniji resurs nije samo nafta nego stabilnost sistema.

Autor: Aleksandar Đurđev