Ima 27 godina života i odbrojane dane, ali više od toga što će umreti, boli ga što nema prijatelje.
Počeo je da ih gubi kada je saznao da boluje od tumora mozga, pa i ne čudi da mu je jedna od poslednjih želja za sahranu ta da prisustvuje što više ljudi na njoj.
Džoš Kalen iz Bostona u Engleskoj nalazi se u termalnoj fazi raka, i kako je rekao za medije, ostalo mu je još par dana života. Od dragih osoba i zemaljskih stvari, lagano se oprašta već neko vreme. Ljubimce mačke Auroru i Tič, ostavio je mami, 3D štampač njenom šefu Konardu, a sve drugo što poseduje, dao je u dobrotvorne svrhe. Sve one koji dođu da ga isprate na večno putovanje, zamolio je da ne budu u crnom, kao i da sam čin ne bude verski. Ipak, sve je zabolela jedna želja sa tog spiska - da bude ljudi.
"Molio sam se da nije upala slepog creva, a onda je doktor mojoj mami rekao - žao mi je, ali vaš sin ima rak. Imao sam 15 godina"
Kako je krenuo da se bori za život - ostao bez prijatelja
Naime, kako je rekao, otkako mu je dijagnostikovan tumor na mozgu, desilo se nešto tužno i neobično: prijatelji, jedan po jedan počeli da se povlače. Bilo da je u pitanju neprijatnost, strah ili jednostavna želja da se klone smrti, čini se da jednostavno ne žele da budu blizu njega. Za njega je to bolna tačka u ovom životnom trenutku.
Uprkos ovoj sumornoj stvarnosti, njegovi prijatelji ne bi trebalo da se boje: Džoš je iznenađujuće prijatno društvo za nekoga ko je na samrti. Govor mu je otežan, brzo se umara i suše mu se usta, ali smeh lako dolazi. Njegove stalne šala s majkom Magdalenom da mora umreti do 8. oktobra jer tada ona treba da se vrati na posao. Naime, ona je na odsustvu zbog saosećanja otkako su lekari rekli da za Džoša više nema pomoći, ali to odsustvo nije neograničeno.
"To je moj rok trajanja. Njen šef je bio izuzetno dobar, dozvolivši joj da provodi sve vreme sa mnom, ali moram da se požurim“, kaže, smešeći se. Neverovatno, i dalje nalazi mnogo humora u sudbini koja je sve samo ne smešna. Pored bolničkog kreveta koji je dobio kako bi mogao da umre kod kuće, nalazi se knjiga za planiranje kraja života. Naslov? „S--nje! Mrtav sam! Šta sad?“ Karakteristično za njegov smisao za humor. Unutra su svi podaci koje će Magda (koja više voli da je zovu Magdi) trebati kad on ode: brojevi bankovnih računa i lozinke, podaci za Facebook i e-mail naloge, i spisak važnih ljudi u njegovom životu.
Mnogo pre nego što je postao previše slab da bi otišao do kupatila bez Magdine pomoći, njegove kolege i prijatelji iz škole počeli su da se povlače, pronalazeći izgovore da izbegnu susret s njim. Kada bi predložio da odu na piće, nikada nisu tačno rekli ne, ali činilo se da ne žele da se obavežu. Na kraju je postalo neprijatno da i dalje pita.
Postoji naziv za ovo: "izbegavanje zbog raka“. To je prepoznat fenomen, nažalost poznat mnogim pacijentima i profesionalcima. Za one bez prethodnog iskustva s ovom neprijatnom osobinom ljudske prirode, to dolazi kao veliki šok.
"Ljudi jednostavno ne znaju kako da se nose sa vašom dijagnozom. Nažalost, gotovo vas odbacuju. Ali rak nije zarazan – zašto jednostavno ne kažu ‘kako mogu da pomognem’? Zašto jednostavno ne budu tu? Svaki put kad sam pokušao da se sastanemo – jer oni su ti koji zaborave na mene – samo bi me ignorisali, na isti način kao što ljudi nestaju iz veza. Voleo bih da je bilo više prijatelja, ne bi bilo ovako usamljeno. Nekada su slali poruke, ali sada gotovo da to više ne rade.“, rekao je on za medije.
Dok Džoš bez trunke gorčine opisuje ovu duboku izolaciju, Magdi se teško suzdržava od besa prema onima koji su bez razmišljanja napustili njenog sina. "Nemam reči za njih. Napustili su ga“, kaže tiho.
Zaista, da nije bilo nje, Džoš bi bio gotovo potpuno sam na svetu. Ne tako davno, bio je mlad i privlačan momak s ogromnim ambicijama, sanjajući o karijeri u avioindustriji i selidbi u Kanadu. Sada pravi planove za svoju sahranu. Magdi spava na dušeku na naduvavanje pored njegovog kreveta u njihovoj skromnoj kući u Bostonu, Džoš je potpuno zavisan od nje, a ona ne sme da se udalji više od nekoliko koraka. Pored toga, želi da iskoristi svaki poslednji trenutak sa sinom. Tako ova jaka žena (koja se odavno razvela od Džošovog oca) ustaje tri do četiri puta svake noći, pomažući mu da ode do toaleta, pazeći da ostane hidriran, i generalno pokušavajući da mu olakša koliko god može. Slomljena, ona nekako uspeva da ostane budna i u stanju pripravnosti, oslanjajući se na majčinski instinkt, kao da brine o novorođenčetu.
"Rak je često mračan i smrtonosan – ljudi umiru’ Kako se približava njegov „rok trajanja“, majka i sin su upali u tihu rutinu. Svakog dana budi se u 8 ujutru i ima obilan doručak: sendvič sa šunkom i sirom, kafa s mlekom, voće i slatko pecivo. Dok Magdi prolazi kroz kuću tražeći kako da ispuni sate, on gleda Netflix, pretražuje Fejsbuk i šalje Vocap poruke odsutnim prijateljima.
Svaki dan uzima 17 različitih lekova kako bi ublažio simptome, uključujući snažne steroide. Kao dete, bio je toliko sladak da je bio registrovan kao dečji model. Sada ima ono što on naziva "mesečevo lice“ zbog steroida koji su mu naduvali lice.
Iako mnogi pacijenti na kraju bolesti gube težinu, kod Džoša je suprotno. Neke pilule ga uspavaju, dajući Magdi predah, ali njegova težina i ograničena pokretljivost, kao i tumor, značajno otežavaju njeno kretanje. Kako kaže, svakog dana bori da zadrži optimizam, zahvalan je majci i lekarima koji su mu pomogli da doživi svaki trenutak.
Autor: Snežana Milovanov
