Porodica Rotšild je sinonim za najbogatiju porodicu ikada, mada su se stvari promenile poslednjih decenija. Ipak, u sećanju mnogih ostaće zbog bala pod maskama
Rodšildi su oduvek bili tajanstveni, o njima se nije moglo znati baš sve, a i njihov uticaj je oslabio i nemaju ga više onoliko koliko su ga imali u trenutku kada su bili najbogatiji u svojoj istoriji.
Osim toga što ih ljudi pamte po bogatstvu, poznata je prča o njihovom balu koji se održao davne 1972. godine, te koji je poslužio kao inspiracija za snimanje poslednjeg Kjubrikovog filma u kojem glavne uloge tumače Tom Kruz i Nikol Kidman - "Širom zatvorenih očiju."
Ako vaša porodica ima najveće privatno bogatstvo u istoriji, najmanje što možete da uradite je da održite zabavu u najraskošnijem dvorcu u Francuskoj sa kostimima koje je dizajnirao Salvador Dali. Odri Hepbern koja se pojavila u šeširu za ptice i interaktivni lavirint ispunjen batlerima koji se pretvaraju da su mačke.
Porodica koja je upravo to uradila su Rotšildovi.
Godine 1957, nakon kratkog prvog braka sa grofom koji se bavio uzgojem konja, baronica Marie-Helene Naila Stefani Josina van Zuilen van Nivelt van de Haar udala se za svog trećeg rođaka Gija de Rotšilda, šefa banke "de Rothschild Frères". Njihova romansa je razbila razne barijere. Pošto je to bio prvi put da se vodeći Rotšild oženio ženom koja nije bila Jevrejske vere, bio je primoran da podnese ostavku na mesto predsednika jevrejske zajednice u Francuskoj, a katolkinja Marie-Helen je morala da dobije posebnu dozvolu od pape.
Društveni život para pokazao je sličan liberalizam. Njihov dom i mesto održavanja njihovog sada mitskog nadrealističkog bala bio je Šato de Ferijer, za koji se kaže da je najveći i najluksuzniji zamak iz devetnaestog veka u Francuskoj.
Foto: Pixabay.com
Videvši impresivne kule svog rođaka u Bakingemširu, Gajev predak, baron Džejms de Rotšild, rekao je njegovom arhitekti Džozefu Pakstonu: „Napravi mi Mentmor, ali duplo veći“. Ferijer se može pohvaliti sa osamdeset spavaćih soba za goste, trideset kvadratnih kilometara šume, centralnom dvoranom od 120 metara, atlasnim stubovima i karijatidama koje je izvajao Šarl Kordije, bibliotekom od preko osam hiljada tomova i neorenesansnom italijanskom baštom.
Okupiran tokom francusko-pruskog rata i ponovo od strane Nemaca u Drugom svetskom ratu, "Chateau de Ferrieres" je ostao prazan sve do 1959. godine kada je Marie-Helene odlučila da ga obnovi. Ubrzo je postao hedonistički epicentar za evropsko visoko društvo, rigoroznu mešavinu plemstva, holivudskih zvezda, umetnika, muzičara i modnih dizajnera, poput Iv Sen Lorana, Brižit Bardo i Grejs Keli.
Tolika je bila privlačnost tih balova da je jedna istaknuta društvena ličnost zapretila samoubistvom ako ne bude pozvana na sledeću.
I tako do 12. decembra 1972, godine kada je izašao i čuveni film Luisa Bunjuela "Diskretni šarm buržoazije" odigrao se i nadrealistički bal o kojem se malo zna.
Pozivnice su poslate sa zagonetnim kodom oblačenja „crna kravata, duge haljine i nadrealističke glave“, uputstva su otkucana unazad tako da su se morala čitati u ogledalu. Kako su gosti stigli, prednji deo dvorca je bio osvetljen kao da je goreo. Duž glavnog stepeništa, sluge i lakeji bili su obučeni u mačke. Na ulasku, gosti su odvedeni u lavirint, impresivno iskustvo punoj mračnih iznenađenja. Ako ste se izgubili, možete pozvati mačku da vam „pomogne“.
„Tanjiri su bili prekriveni krznom, stolovi ukrašeni kornjačama, a hrana je servirana na lutki manekena na krevetu od ruža."
Escajg sje zamenjen mrtvom ribom. Višejezične ljudožderske igre reči su bile u meniju.
Ne smemo zaboraviti kostime. Sama Marie-Helene nosila je džinovsku jelensku glavu načičkanu suzama od pravih dijamanata.
Odri Hepbern je nosila na glavi kavez ispunjen pticama. Salvador Dali je dizajnirao nekoliko kostima, ali ga sam nije nosio. Parfumer Helene Roše nosila je gramofon na glavi.
Jedna gošća je pred licem nosila jabuku, nagoveštaj Magritovog "Sina čovečjeg", drugi je nosio iseckani kolaž Mona Lize.
Tri godine nakon njihovog neponovljivog Bala nadrealista, Rotšildi su poklonili zamak kancelariji univerziteta u Pariz i preselili se u kuću koju su izgradili u šumi.
Malo balova je uspelo da budu prava umetnička dela, ali bal Rotšildovih iz 1972. zvuči i izgleda kao da je to uspeo.
Autor:
