Britanka Ana Ruston oteta je kada joj imala 15 godina. Njen otmičar, taksista azijskog porekla, narednih 13 godina njen život pretvorio je u pakao. Silovao je gotovo svakog dana, podvodio, a četvoro dece koje je rodila u tom periodu prodao je za novac!
Tokom zarobljeništva, Ana je bila prinuđena da nuždu vrši u kanti koja se nalazila u uglu sobe, a i danas, kako je ispričala, progoni je miris belog luka jer je podseća na čoveka koji ju je zlostavljao.
U aprilu 1987. godine upoznala je svog otmičara za kog se navodi da se zove samo Malik. Bio je dobar i nežan prema njoj i odveo je kući da "upozna njegove roditelje". Ali onda je odbio da je vrati kući i brutalno je silovao. Taj trenutak bio je početak nečega što će se pretvoriti u više od decenije robstva.
S obzirom na jako loše odnose koje je imala sa svojom porodicom, niko nije ni prijavio njen nestanak.
- I dalje mogu da vidim tu spavaću sobu, ugao u kome sam se tresla od bola. Nakon nekog vremena prestala sam da osećam bol, mislim da se moje telo ugasilo - kaže Ana.
U svojoj knjizi "Tajni rob", koju je napisala jer su je terapeuti tako savetovali, isričala je kako je bila držana pod ključem i silovana 13 godine gotovo svaku noć.
Jedini period kada je Malik nije tukao bila je trudnoća, ali nada da će zadržati bebu brzo je iščezla kada je Malik uzeo njenog prvog sina. I drugo troje dece koje je rodila tokom zatočeništva, malik je uzeo i dao drugim parovima, kako ona kaže, za novac. Ana Ruston danas ima 44 godine i kaže da se oseća kao da su je vlasti izneverile jer niko nije reagovao ikao je više puta dovođena u bolnicu sa ozbiljnim povredama.
- Uvek je bilo troje ili četvoro ljudi uz mene, pa nisam mogla da pobegnem. Nikada nisam odgovarala doktorima, samo sam klimala glavom ili odmahivala. Volela bih da je neko napustio sobu pa da sam mogla da kažem doktorima: "Treba mi pomoć, drže me zatvorenu,moram da pobegnem". Ali nikada nisu napuštali sobu. Čak i kada bih otišla u toalet, oni bi stajali ispred vrata - rekla je Ana u razgovoru za "Radio 4".
Ana veruje da ljudi nisu želeli da joj pomognu jer su plašili da bi mogli biti optuženi za diskriminaciju.
- Malik me je oblačio u tradicionalnu odeću kakava se nosi u zemlji iz koje on potiče. Farbao me je kosu u crno, terao me je da nosim maramu i spuštam glavu. Kada je govorio umesto mene, ljudi su mislili da je da je to stvar naše kulture, pa su se ljudi plašili da ne budu optuženi za diskriminaciju - kaže Ana.
Jednom je pokušala da pobegne, ali je uhvaćena, i pretučena tako jako da joj nikada više ne padne na pamet da pokuša isto. Ipak, na beg se odlučila kada joj je porodica u kojoj je bila zarobljena saopštila da planiraju da odu u Pakistan.
- Znala sam da ću ili ubiti sebe ili pobeći jer sam znala da će me verovatno ili kamenovati ili prodati - kaže Ana.
Na vrhuncu svoje depresije, čak je pokušala da se udavi maramom. Uspela je da pomogne zahvaljujući jednom zdravstvenom radniku kojoj je došao da je obiđe jer je tada imala svega četrdesetak kilograma. Našla je hrabrosti da mu na parčetu paprira napiše da joj je potrebna pomoć.
Momak je čekao ispred kuće i rekoa joj da trči kad čuje da telefon zazvoni treći put. Porodica je bila na molitvi, a kao malo kada do tad, ostavili sub ključeve u bravi, ap je Ana mogla da otvori varat i pobegne u slobodu.
Bile su joj potrebne godine da čoveku koji ju je spasio ispriča šta joj se zapravo dogodilo. Danas, 16 godina nakon što je oslobođena, živi sa njim, ali uvek se pitala šta se desilo da četvoro dece koju je rodila.
