Smeh i žamor čuju se iz živopisno okrečenih učionica. U tihoj bašti škole u prepunom Kabulu, učenici trče, uče i igraju se. Samo što ova škola nije obična škola. Ovo je prva zvanična škola u Avganistanu za decu sa posebnim potrebama.

I za većinu učenika, ovo je prvo mesto gde su se osetili voljenim i željenim.

Avganistan ima jedan od najvećih procenata populacije sa invaliditetima, pokazao je izveštaj Hjuman rajts voča ali istovremeno i najmanji broj institucija koji se brinu o njihovim potrebama.

Više od 17 procenata avganistanske dece ima neki oblik invaliditeta, ali stigma koju ti invaliditeti vuku i otpor škola da rade sa takvom decom znači da većina njih ne dobije nikakvo obrazovanje, navodi Ejža fondacija. Deca sa težim oblicima invaliditeta često su zanemarena i kod kuće, a mnoga si u napuštena.

Fatima Halil škola otvorena je u decembru i njena škola sada predstavlja bezbedno okruženje za decu koja se rutinski zanemaruju i odbacuju u korist "zdrave" dece. Sada se nadaju da će to što je škola besplatna pomoći deci u zemlji uništenoj ratom, gde gotovo 80 posto odraslih ima neki oblik deformiteta i invaliditeta.

Svaka učionica ukrašena je dečjim crtežima i ispunjena igračkama, knjigama i mekim tepisima. Deca se grupišu u odeljenja zavisno od stepena invaliditeta i podrške koja im je potrebna.

Ideja za školu rezultat je tragedije: Fatimu Halil, 24-godišnju aktivistkinju i borca za ljudska prava, ubili su talibani u Kabulu prošlog juna. Halil je radila kao volonter u lokalnoj humanitarnoj agenciji ECI koja se bavila decom sa posebnim potrebama.

Lael Mohib, osnivačica ECI kaže da su najveći izazovi sa kojima su u Avganistanu suočena deca sa invaliditetom stigma, sramota i nerazumevanje društva.

-Kada imate takve prepreke, zatvaraju vam se vrata ka svim prilikama kada je reč o programima i resursima - kaže ona.

-Kada ljudi pomisle na invaliditet, momentalno pomisle na nesposobnost a to je koren većine izazova sa kojima se ljudi sa posebnim potrebama suočavaju - dodala je Mohib.

Posle ubistva Halilove, njena porodica je osnovala fondaciju i u sa radnji sa ECI osnovala školu koja je bil Fatimin san.

-Trenutno imamo 34 učenika, ali bismo voleli da ih do kraja godine imamo pedeset - rekla je Gardijanu zamenica direktora Asja Ahmad, inače sestra Fatime Halil.

Ahmad kaže da je interesovanje za školu veliko. Četrnaestoro učenika živi u sirotištu gde su završili jer su ih roditelji ostavili u bolnicama ili u kartonskim kutijama pred policijskim stanicama.

-Školski sistem Avganistana trenutno nije spreman za učenike sa posebnim potrebama - kaže Ahmad.

-Cilj nam je da vremenom integrišemo neke naše učenike u mejnstrim škole i nadi da će to podstaći vladu da dela - dodaje on.

Ono što dodatno otežava obrazovanje ovakve dece je činjenica da mnoga nisu ni prijavljena, mahom zbog nemara ili stida roditelja. To znači da ova deca zvanično ne postoje i ne mogu da računaju na državnu pomoć. Iako je tazkira, neka vrsta lične karte, obavezna u državnim školama, za njom u Fatima Halil školi ne postoji potreba.

Šesnaestogodišnji Farzad ima Daunov sindrom i još uvek nema ličnu kartu. Njegova majka, koja je ranjena tokom rata i takođe je invalid, nije uspela da mu je nabavi.

Belkis je energetična i ambiciozna 16-godišnjakinja koja je usavršila znakovni jezik i ume da čita sa usana i odlučna je da završi srednju školu. Napustila je regularnu školu jer nije mogla da čuje lekcije. U Fatima Halil školi, brzo napreduje i njeni nastavnici se nadaju da će neka državna škola biti spremna da u nastavu ukljući i učenike poput nje.

Tavab, sedmogodišnjak koji boluje od teškog oblika cerebralne paralize se upravo upisao u školu. Ranije jedva da je napuštao kuću a majka ga je zapostavljala jer je rodila drugo, zdravo dete. Dok leži na strunjači, Tavabovi mišići se grče a glava, koju ne može sam da kontroliše, leži na jastuku.

-Želim da bude u stanju da jede sam i mnogo bih volela ako bi uspeo da prohoda - kaže njegov terapetu Meri Sadat, dok sa dečakom vežba.

Osamnaest učenika imaju redovnu fizikalnu terapiju, mahom ona deca rođena sa cerebralnom paralizom.

-On bi trebalo da ide na terapiju ceo život - kaže Sadat koja je, kao i većina nastavnika, ranije radila za humanitarnu oganizaciju.

Dok sedi u trpezariji škole, Ahmad kaže da bi volela da je njena sestra poživela da vidi školu i dečje osmehe.

-Ovo mesto pruža nadu - rekla je ona.

-Nadamo se da ćemo uspeti da pomognemo deci sa posebim potrebama. Nadamo se da je ovo poletak promena - dodala je Ahmad.