U istoj nedelji kada je obeleženo deset godina od početka napada Severnoatlantske alijanse (NATO) na Libiju i njenog lidera Muamera el Gadafija, ova ratom i podelama razorena zemlja dobila je novu vladu. Pod kontrolom Abdulaha Hamida Dbejbaha, taj kabinet, koji nazivaju i "prvim ujedinjenim posle 2004", trebalo bi da uvede zemlju u novu eru mira. Međutim, malo ko veruje u to da će potpisano primirje uopšte zaživeti, a još manje da će nekad najbogatija afrička država uspeti da izađe iz haosa i užasa koji je guše već celu deceniju.

"Građanski rat"

Sve to ludilo, na Zapadu iz nekog razloga nazvano "libijski građanski rat" uprkos tome što su u njemu učestvovale skoro sve svetske sile, počelo je kao deo Arapskog proleća. Protesti širom severne Afrike i Bliskog istoka inspirisali su i deo stanovnika Libije, pa su u Bengaziju 15. februara počele i demonstracije protiv "bratskog vođe i predvodnika revolucije" pukovnika Muamera el Gadafija.

Pobuna nekih libijskih plemena brzo se proširila na čitavu zemlju. Da li je zaista imala podršku naroda ili je bila inicirana i preuveličavana spolja, danas je teško reći, tek sve je to dovelo do direktnog mešanja zemalja poput Italije, Britanije i Francuske, pa onda i Amerike.

- Nekadašnji američki predsednik Barak Obama je nasledio nepopularne ratove u Iraku i Avganistanu i bio je rešen da ne započinje novi sukob u nekoj islamskoj zemlji. Arapsko proleće pokvarilo mu je računicu. Lobiranje za intervenciju su pokrenule zalivske zemlje, pa Britanija i Francuska. Bela kuća je bila podeljena, ali se Obama na kraju složio da se uključe u sukob "kako bi zaštitili civile". Tokom kampanje 2012. Obama se hvalio ulogom u smeni pukovnika Gadafija tvrdeći da je uklonio despota "po ceni manjoj od one koja se troši za dve nedelje u Iraku". Cena avanture koalicije koju su predvodile SAD drastično je skočila od 2011. Vakuum nastao uklanjanjem najdugovečnijeg afričkog diktatora ispunile su legije milicija, strani plaćenici, islamski ekstremisti, trgovci robljem, regionalne i međunarodne sile... To je ovu severnoafričku zemlju pretvorilo u najvećeg izvoznika razaranja i nestabilnosti - piše američki magazin Foren polisi.

Zbog svega toga, samo četiri godine kasnije, malo pre odlaska sa funkcije šefa Bele kuće, Obama se više nije hvalio napadom.

- Mislim da je intervencija u Libiji bila ispravna, ali najgora greška moje vlasti bila je ta što se nismo spremili za dan posle uklanjanja Gadafija - rekao je tada.

Tajni motivi

Pojedinci tvrde da je osnov za rušenje Gadafija bio zahtev Libije da Evropa plati dugove od čak 200 milijardi dolara za preuzetu naftu. Odustajanje Libije od kupovine 15 borbenih višenamenskih lovaca "rafal" po ceni od dve milijarde dolara spominje se kao drugi motiv, kao treći okretanje ruskom tržištu u nabavci vojne opreme, a kao četvrti velike strateške rezerve pitke vode, nafte i gasa... Možda je bilo i drugih. Tek, 19. marta 2011. pod vođstvom SAD, Francuske, Italije i Velike Britanije počela je vazdušna operacija nad Libijom pod kodnim imenom "Odisejeva zora".

Podrška NATO promenila je stanje na terenu i do jeseni pukovnik je poražen. Čuveni lider, koji je 42 godine vodio državu i od najsiromašnije afričke zemlje transformisao je u najbogatiju, uhvaćen je i ubijen 20. oktobra. To ubistvo nije u sebi imalo nikakvu trunku ljudskosti. Snimci koje su pobunjenici napravili pokazali su da su ga prvo tukli, mučili, silovali bajonetima, pa tek onda upucali. Ta brutalnost možda je predstavljala pobedu pobunjenika, ali nije donela ništa dobro Libiji. Borbe su se nastavile, a sama zemlja doživela je sličnu sudbinu kao i njen lider - ponižena je, uništena i ubijena.

ARAPSKO PROLEĆE POKRENULO HAOS

Prodavac voća Muhamed Buazizi (26) zapalio se 17. decembra 2010. na ulici u rodnom Tunisu nakon što mu je gradska zvaničnica Faida Hamdi oduzela štand za koji nije imao dozvolu i javno ga ošamarila. Od povreda je preminuo tek 4. januara, ali su protesti protiv vlasti izbili već 18. decembra, da bi sve bilo gotovo 14. januara - predsednik Zone el Abidine Ben Ali je napustio zemlju.

To je pokrenulo talas ustanaka protiv vlasti u severnoj Africi i na Bliskom istoku koji se kolektivno naziva Arapsko proleće. Masovni protesti su izbili u Egiptu, Bahreinu, Siriji, Jemenu, Libiji, a narod se pobunio protiv vođa koje su čvrsto držale vlast decenijama. Organizovanju protesta pomogao je razvoj društvenih mreža i tehnologija, pa je većina lidera smenjena, neki su ubijeni, drugi zatvoreni ili prognani, ali ima i onih koji su opstali na vlasti.