Duga istorija kolonijalizma, imperijalizma, robovlasništva i genocida nad afričkim narodima ne pominje se mnogo u školama, ne nalazi se često u medijima i nije široko rasprostranjena u svesti današnjih Evropljana. Zbog toga i ne čudi što jako mali broj ljudi zna ko je belgijski kralj Leopold II i šta je sve uradio dok je u svom privatnom posedu držao čitavu jednu državu!

Leopold II je, kao i mnogi drugi monarsi krajem 19. i početkom 20. veka, znao koliki značaj predstavlja posedovanje kolonija u drugim delovima sveta. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da za Belgiju prigrabi neke teritorije u Africi i Aziji, kralj Leopold je svu svoju pažnju usmerio na Kongo.

Osnovao je privatnu kompaniju “Internacionalno udruženje za istraživanje i civilizovanje Konga”, zaposlio čuvenog istraživača Henrija Stenlija da u njegovo ime tamo uspostavi vlast i vrlo brzo postao jedini vladar teritorije 76 puta veće od njegove rodne Belgije!

Tako je postao apsolutni gospodar života i smrti za oko 20 miliona ljudi koji su na prostorima današnje Demokratske Republike Kongo živeli vekovima pre dolaska “belog čoveka”.

– Ne želim da rizikujem da izgubim šansu da za sebe osiguram parče veličanstvenog afričkog kolača – ostalo je zapisano da je kralj jednom izjavio.

Dugo sanjano (krvavo) bogatstvo

Pod parolom “nauke i progresa” Leopold je porobio čitav jedan narod, pretvarajući celu državu u svoju ličnu plantažu. Slobodna Država Kongo (kako se zvao kraljev lični posed) nije bila klasična kolonija – teritorija je pripadala lično Leopoldu II, pa ni parlament niti bilo kakva međunarodna organizacija nisu mogli da utiču na ono što se u tamo dešavalo. Za red i mir je bila zadužena kraljeva privatna vojska.

Leopold II je eksploatacijom prirodnih bogatstava Konga stekao ogromno bogatstvo i postao jedan od najbogatijih vladara tadašnje Evrope. Novac je dolazio prvo od prodaje slonovače, a kasnije, kada je krajem 19. veka porasla potražnja i cena, i iskorišćavanjem gume.

Celokupna populacija kraljeve privatne države je besplatno i bez bilo kakvih prava radila na prikupljanju biljnih sokova od kojih se pravila guma. Svako selo imalo je količinske kvote koje je moralo da ispuni. Ako ovo ne bi uspeli, pojedincima iz sela su odsecane ruke! Nije bilo bitno da li je reč o muškarcu ili ženi, starcu ili detetu.

“Običan radni dan” svakog stanovnika Slobodne Države Kongo bio je ispunjen mučenjem, prebijanjem i teškim radom na prikupljanju supstance čiji finalni proizvod niko od porobljenih ljudi nikada nije video.

Žrtve čiji se broj ni danas sa sigurnošću ne zna

Kako žrtve niko nije popisao, tako njihov broj ni do danas sa sigurnošću nije utvrđen. Brojke se kreću od dva do ogromnih 15 miliona ubijenih ili umrlih od bolesti i iznemoglosti. Poslednji radovi antropologa saglasni su da brojka nije manja od 10 miliona.

Na kraju je svet ipak obratio pažnju na ono što se u Kongu dešavalo. Izveštaji o nečuvenoj eksploataciji i torturi nad lokalnim življem pokrenuli su jedan od prvih međunarodnih skandala na početku 20. veka.

Među onima koji su podigli glas protiv istrebljenja čitavog jednog naroda bili su i čuveni pisci Mark Tven i Artur Konan Dojlkoji su “gumenom režimu” posvetili i neka svoja dela.

Strane kritike, ali i unutrašnji pritisci, primorali su belgijskog kralja da 1908. godine upravu prepusti parlamentu.

Ovo nije donelo oslobođenje narodu Konga – njihova država je transformisana u Belgijski Kongo i postala je klasična kolonija. Nezavisnost je stekla tek 1960. godine, a ova oblast je i danas poprište mnogih sukoba.

A kralje Leopold II?

Nakon što je istina o stanju u Slobodnoj državi Kongo izašla na videlo, Leopold II je postao jako nepopularan među svojim podanicima iako su za vreme njegove vladavine izgrađeni najlepši objekti Brisela, Ostendea i Antverpena.

Kralj je umro 17. decembra 1909. samo godinu dana nakon što je prepustio upravu nad Kongom. Pet dana pred smrt sklopio je brak sa francuskom prostitutkom sa kojom je imao 2 vanbračna sina. Ipak, kako nije imao zvaničnih naslednika jer je princ prestolonasledik umro kada mu je bilo samo 10 godina, nasledio ga je nećak, Albert Leopold.