Izborna skupština Olimpijskog komiteta Srbije (OKS) izabrala je danas za novog predsednika proslavljenog košarkaškog trenera Božidara Maljkovića.

Maljković je bio jedini kandidat za naslednika Vlada Divca i izabran je bez glasanja na Skupštini OKS u Domu Vojske Srbije. Bila su prisutna 54 delegata.

- Radio sam u sedam zemlja i uvek se vodio principom iz Ušća. Prvi princip je da ko hoće da jede supu nema para za salatu, uvek ću se voditi interesima srpskog sporta. Drugi je da 45 godina čekam ovaj trenutak da doživim krunu karijere, njen sam trijumfalni zaštitnik. Kvantumom uloženog rada ispravljamo greške. OKS nikad neće gasiti svetla, biće otvoren za sve "male" sportove. Treća želja mi je da razvijamo i stvaramo nove osvajače medalja - rekao je Maljković predstavljajući svoj program.

Maljković je rekao da ne želi da bude počasni predsednik, već predsednik rada i poručio da želi da se stvaraju novi centri van Beograda.

- Politika Vlade Srbije za sport je izvanredna. Želimo u saradnji sa premijerom i ministarstvom omladine i sporta dislociramo neke sportove iz Beograda, u tim centrima moći ćemo da zaradimo neki dinar dolaskom drugih sportista. Uspeh u sportu se stvara, ne može preko noći ili čudom. Preko noći i slučajno se samo povećava natalitet.

Skupštini nisu prisustvovali Divac, kao ni potpredsednik Žarko Paspalj i Ivan Todorov, a sednicom je predsedavao predsednik Kajakaškog saveza Srbije Mirko Nišović.

Maljković na čelo OKS dolazi nakon neuspele Skupštine u decembru kada nije bilo kvoruma jer većina Saveza nije bila zadovoljna statutom.

Ko je Božidar Maljković?

Maljković je košarku igrao na poziciji beka šutera, ali kako je i sam kasnije izjavljivao, nije nikad igrao odbranu.

zbog toga je sa 19 godina zamenio košarkašku trenerskom karijerom i to u malom klubu Ušće u Beogradu, koji je on sa još nekololiko drugara i oformio 1971. godine

Uporedo sa trenrinjaima mladih igrača u klubu završio je i Pravni fakultet u Beogradu. 1977. godine je prešao u Crvenu zvezdu gde je trenirao juniorski tim.

Radio je u beogradskom Radničkom, Staroj Pazovi, bio pomoćnik u Crvenoj zvezdi, a potom vodio Jugoplastiku, Barselonu, Limož, Panatinaikos, Rasing, Unikahu, Real Madrid, Taukeramiku, Lokomotivu Kubanj, Cedevitu i reprezentaciju Slovenije.

Jedan je od najuspešnijih evropskih trenera. U gotovo svakom klubu osvojio je po neku titulu.

Tokom bogate karijere osvojio čak četiri pehara Evrolige (sa Jugoplastikom dva puta, Limožom i Panatinaikosom), po jedan FIBA Interkontinentalnog kupa i FIBA Kupa Radivoja Koraća, kao i titule prvaka Jugoslavije, Francuske i Španije, dok je dva puta je bio proglašen za najboljeg trenera Evrope.