Neuništiva Tina Tarner danas slavi, verovali ili ne, 80. rođendan, ali godine joj nimalo ne smetaju da i dalje svojim nastupima ostavlja publiku bez daha.

– Pedeset je novih trideset. Sedamdeset je novih pedeset. Nema pravila koja nalažu da moraš da se oblačiš na određeni način ili se ponašaš po nekim šablonima. Za to sam već prestara – kaže čuvena pevačica

Superbaka rođena je kao Ana Me Bulok, 26. novembra 1939. godine, u „crnom“ Tenesiju. Još kao tinejdžerka rešila je da pobegne od bede i socijalnog statusa koji su tada po nekom nepisanom pravilu bili namenjeni tamnoputom stanovništvu američkog Juga. Najpre je zapevala u klubovima Sent Luisa, grada u kojem se i danas neguje kult dobrog ritma i još boljeg bluza. U jednom od tih noćnih barova je, nekoliko godina kasnije, upoznala Ajka Tarnera, gitaristu grupe „Kraljevi ritma“. U tom bendu prvo pevala prateće vokale, ali, kako se dobar glas daleko čuje, ubrzo je postala i njihova glavna pevačka zvezda.

Pre nego što se udala za Ajka, u Meksiku 1962. godine, Tina je već imala sina iz prethodne veze, koja je, kako je sama priznala, bila kratka i mučna. Međutim, iako se nadala, nije se baš najbolje udala. Ajk jeste bio izuzetan muzičar, ali i veoma nasilan alkoholičar. Maltretiranja su bila deo njene svakodnevice.

Početkom šezdesetih su nastupali po celoj Americi, uspeli da snime nekoliko neuspešnih singlova, dok nisu, konačno, pronašli dobrog menadžera i otpevali prvi veliki hit „River Deep, Mountain High“. Bilo je to davne 1966. godine, kada je pevačica načinila prve značajne korake u svojoj bogatoj karijeri, uz „Proud Mary“ i „Nutbush City Limits“. Polovinom sedamdesetih ovaj rok par je videla i Evropa, a starije generacije dobro se sećaju kako su Tina i Ajk svojevremeno dobro „protresli“ i beogradske koncertne dvorane.

Prošle su godine dok napokon nije shvatila da treba da stavi tačku na košmarni san u kome je od početka živela sa Ajkom. On je bio sadista, koji je čak i na sceni primoravao svoju suprugu na razne skaradnosti. Kad bi se vratili kući, besomučno ju je tukao i mučio.

– I pored svega, ja sam ga volela. Samo nebo zna koliko puta sam pokušavala da pobegnem od njegove teške ruke, da odustanem od muzike i pristanem da radim i najbanalnije poslove kako bih othranila decu. Ali, on bi nas uvek pronalazio, a onda su sledile još gore batine i nova mučenja – seća se Tina.

Kada je skupila dovoljno snage i hrabrosti, sve što je do tada zaradila dala je dobrim advokatima ne bi li se razvela od Ajka i odvela sinove što dalje od njega. Napustila ga je sa četvoro dece i 36 centi u džepu.

Druga polovina sedamdesetih unela je zatišje u njenu karijeru. Nastupi su bili retki, jer je Tina odlučila da se prvo pobrine za porodicu. U međuvremenu je izdala album „Acid Queen“, uplovila u džez i evergrin vode, a bila je prva crnoputa pevačica koja je snimila ploču sa kantri muzikom.

Posle burnih godina i loših ljubavnih priča, Tina je konačno čvrsto stajala na svojim nogama. Krajem 1983, kada su već mnogi bili ubeđeni da više neće čuti njen glas, snimila je jedan od najboljih albuma osme decenije , „Private Dancer“. Muzički svet bio je zatečen vokalom, raskošnijim i snažnijim nego ikad, ali i preporođenim izgledom već vremešne pevačice. Nezaboravni spotovi i još popularnije pesme, poput „What’s Love Got To Do With It“, počinju da sišu sasvim nove stranice knjige života svojevrsnog rok uragana, koji je rušio sve pred sobom.Celu sledeću godinu Tina je provela na velikoj svetskoj turneji. Pevala je pred 120.000 ljudi na Kopakabani u Riju, oborivši time rekord „Rolingstonsa“ sa „Marakane“, a i Beograđani pamte seriju njenih koncerata na Sajmu. Usledile su saradnje sa Brajanom Adamsom, Dejvidom Bouvijem, Mikom Džegerom, a pevačica se priključila i band aid-u, koji je 1985. promenio lice rok istorije.

Da je jednostavno najbolja, „tigrica iz Tenesija“ definitivno dokazuje 1989. godine, kada snima naj album karijere, „Foreign Affair“, sa pesmom koja je postala njena lična karta – „Simply the Best“. Bila je prva koja je privatno pevala sultanu od Bruneja, tada najbogatijem čoveku na svetu. Posle muzičkog obilaska planete, Tina odlučuje da se nakratko povuče. Takav način života je, kaže, pravi recept za uspešno izbegavanje skandala. Skrasila se na imanju u blizini švajcarsko-francuske granice, koje deli sa deceniju i po mlađim Irvinom Bagom, nemačkim producentom koga je upoznala dok je čekala avion na aerodromu u Londonu 1985. godine.

Tina je bila uspešna i na pokretnim slikama. Prvi put se kao glumica pojavila u trećem nastavku Pobesnelog Maksa, za koji je snimila jedan od najprodavanijih singlova ikad – We Don’t Need Another Hero. A Holivud je slavnoj rokerki odao priznanje filmom o njenom životu. Za ulogu Tine Tarner Anđela Beset bila je nominovana za Oskara.

Nekrunisana kraljica roka maestralno se, posle šest godina duge pauze, vratila albumom „Wildest Dreams“ i pesmom „Golden Eye“, snimljenom za istoimeni film o Džejmsu Bondu. Pred kraj milenijuma ponovila se modernim zvukom, novom saradnjom sa starim prijateljima i oproštajnom svetskom turnejom. U Los Anđelesu je 20.000 ljudi prisustvovalo tročasovnom koncertu, najavljenom kao „poslednja stranica knjige o jednoj od najuspešnijih karijera u istoriji muzike“. Do sada je pet puta najavljivala odlazak u penziju, ali se uvek vraćala. Na poslednjoj turneji zaradila je preko 120 miliona dolara.

– Možda bih brinula o svojim borama kad bi mi koža otpadala s lica od previše fejs liftinga, ali – ja nisam uradila nijedan. Jedem dva puta dnevno i mnogo spavam. Godinama sam prolazila kroz pakao, ali nisam alkoholičar, ne pušim, ne drogiram se i verujem da je zdrav život najzaslužniji za dobar izgled. Što sam starija, to više shvatam da nije bitno ono što mi se događa, već način na koji se nosim s tim –kaže Tina, koja  je, nakon što je ozvaničila dugu vezu sa Irvinom, rešila da uzme švajcarsko državljanstvo, zbog čega je morala da se odrekne američkog pasoša.

Autor: Pink.rs