Viši sud u Podgorici doneo je presudu kojom je šezdesetdvogodišnji Nikšićanin osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 20 godina zbog silovanja devetogodišnje devojčice. Stravičan zločin dogodio se još 2018. godine, a ključni dokazi, pored iskaza žrtve, bile su i poruke u kojima je optuženi indirektno priznao krivicu dok ga je majka deteta suočavala sa istinom.
Detalje presude i potresno svedočenje porodice prenosimo u nastavku:
Nikšićanin (62) osuđen je juče u Višem sudu u Podgorici na maksimalnu zatvorsku kaznu od 20 godina zbog silovanja devetogodišnje devojčice 2018. godine. Kako se navodi u presudi, optuženi je oglašen krivim za krivično delo silovanje i osuđen na maksimalnu kaznu predviđenu za ovaj oblik dela – 20 godina zatvora. U kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 20. marta 2024. godine – navedeno je u presudi, prenosi Pobjeda.
Obrazlažući odluku, sud je istakao da je iskaz oštećene, dat tokom sudskog postupka, prihvaćen kao jasan, detaljan i uverljiv, te da je potkrepljen drugim dokazima. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, optuženi je u proleće 2018. godine, u mestu gde živi, upotrebom sile prinudio tada devojčicu (koja je imala 9 godina) na obljubu. Sud je utvrdio da je optuženi, u prostoriji u prizemlju kuće gde je držao stočnu hranu, devojčicu uhvatio za ruku, oborio na vreće sa hranom, skinuo joj odeću i izvršio obljubu, uprkos njenom opiranju.
Iskaz devojčice potvrđen je svedočenjem njene majke, koja je navela da je za zločin saznala tek nakon lekarskog pregleda, kada joj je kćerka otkrila da ju je „njihov komšija“ silovao nekoliko godina ranije. Majka je pred sudom kazala da su sa optuženim godinama bili u dobrim komšijskim odnosima i da su se međusobno pomagali, te da nije bilo neuobičajeno da decu pošalju kod njega da pozajme neki predmet.
Međutim, vremenom je primetila promene u ponašanju kćerke koja je izbegavala da se pozdravi sa optuženim i nevoljno je prihvatala slatkiše koje bi joj slao. Navela je i da je optuženi poslednjih godina znao da dolazi kada bi devojčica ostajala sama kod kuće. Međutim, devojčica se zaključavala i nije ga puštala u kuću. Nakon što joj je kćerka ispričala šta se dogodilo, majka je stupila u komunikaciju sa optuženim putem poruka, pokušavajući da izvuče priznanje pre prijave policiji. Prema oceni suda, poruke pronađene pretresom njenog telefona potvrđuju njen iskaz i sadrže elemente indirektnog priznanja.
Iz prepiske proizlazi da majka traži objašnjenje i preti prijavom, dok optuženi ne negira navode, već insistira na ličnom susretu. U jednoj poruci navodi: „Ja sam tvoj rob, sve ću da učinim, pomoći ću ti, pa neka košta“, na šta mu majka odgovara: „Može li se platiti život i budućnost deteta?“ Optuženi potom poručuje da se život i budućnost ne mogu platiti, ali da može pomoći – „a otamo ne mogu“, što je sud protumačio kao aluziju na eventualni odlazak u zatvor. Sud je zaključio da optuženi nijednom porukom nije osporio teške optužbe niti reagovao negiranjem ili ogorčenjem, već je izražavao spremnost da „pomogne“ i snosi posledice. Takvo držanje, prema obrazloženju presude, predstavlja indirektno priznanje krivičnog dela.
Autor: Dalibor Stankov
