U Bijeljini je danas umro Momčilo Krasavac (95) penzionisani prosvetni radnik, čije veliko delo nije izbledelo ni u najpoznijim godinama života, kao vrsnog pedagoga, komšije i sugrađanina.
Momčilo se upokojio samo šest dana pošto je umrla njegova životna saputnica Radojka u 96. godini, inače vrsna učiteljica generacija Bijeljinaca i Semberaca, prenose Večernje novosti.
"Samo koji dan ranije ispratili smo strinu na večni počinak, a evo odlazi nam i stric, koji je bio mnogo vezan za strinu kao i ona na njega",pričaju nam sinovci Žićo Krasavac iz Runjana i Vladan Krasavac iz Šapca. "Videli smo koliko ga je pogodila strinina smrt."
Samo koji mesec ranije proslavili su, sa svojim divnim čeljadima, sedam decenija braka. Bili su i ostaće, kako kažu komšije Mira i Srevo Marković, "sjajan primer skladnog, složnog i bračnog para koji je kroz život pokazao da ljubav može sve". S razlogom su, kažu, bili ponosni na svoje naslednike kao i oni na njih.
"Oni su svetao primer našeg komšiluka, grada i kraja", poručuju Markovići, žaleći zbog rastanka sa ovo dvoje ljudi.
Do pred zimu Krasavci su bili uveliko na nogama. Momčilo je često znao da prošeta do grada, obiđe voćke, zalije cveće, pa pripremi i malo baštice za povrće.
"Upoznali smo se u vozu između Tuzle i Doboja davne 1953 godine i od tada smo zajedno. Živimo skromno,ali srećno i zadovoljno", svedočili su nedavno i Radojka i Momčilo za "Novosti".
Supružnici Krasavac su čitav radni vek posvetili školstvu i prosvećivanju stanovništva u Bosni nakon Drugog svetskog rata, po bosanskim vrletima i bespućima, gde su, od jutra do sutra opismenjavali brojne generacije dece i odraslih.
"Bila su to teška vremena ,ali se nismo štedeli iskreno verujući da radimo za bolje sutra. Prve časove u okolini Doboja držala sam po verskim objektima, hladnim šupama i zadružnim domovima bez prozora .U zabačenim planinskim selima u Bosni vladala je beda i siromaštv ,i ti ljudi su nam bili zahvalni za svaki savet koji bi im olakšao težak život", govorila je učiteljica Radojka.
Podsećali su da su "u njihovo doba", đaci imali slične uniforme,bluze i mantile,"čime se prikrivala razlika između bogatijih i siromašnih učenika".
"Ljudi su ,iako siromašni,bili pošteniji, đaci su poštovali učitelje i usvajali ono čemu su učeni, a nakon škole, vredno pomagali roditeljima da se što pre izvuku iz siromaštva. Dečaci su pomagali na njivi, a devojčice su sa bakama učile da vezu, pletu čarape,tkaju ćilime... Sa osamnaest godina već su bili spremni da samostalno započnu novi život, dok je to danas sasvim drugačije", govorili su Radojka i Momčilo.
Ne treba nikome zavideti, onaj ko ima više, neka ide napred, a mi ćemo se boriti da ga sledimo. Važno je da se čovek nikada ne predaje, ni u poslu, ni u bolesti - govorio je Momčilo. - To je recept za dug život - blagost,skromnost i zadovoljstvo sa onim što imaš...a da ti pri tom oči nisu gladne za tuđim...
Učiteljica Radojka ostala je dosledna u poštovanju tradicija i običaja koje su krasile građanske porodice.
"Dobra navika, i lep običaj je,da se za svakoga ,ko ti uđe u kuću,nađe kolač,parče štrudle i čaša soka,da se pridošlica malo okrepi...Danas, ovi mladi nemaju vremena ni za porodični ručak, komšijsku kafu ispod lipe, sve je u nekakvoj jurnjavi", kazivala je nedavno učiteljica Radojka našem novinaru Božidaru Miloševiću.
Momčilo će biti sahranjen u ponedeljak, na bijeljinskom groblju, kraj svoje životne saputnice.