Češće joj dođu medvedi nego ljudi, zato je Mioljka stavila katance na vrata i zakovala prozore.

Kaže da od samoće nema većeg čemera. Jedne noći, pod prozorom joj je zaspao medved.

- Hrče on kao čovek, a ja upalim svetla. On skoči i "poleti" ka planini. Ovde je bilo cura i momaka, svaka kuća je imala po sina i po tri kćeri. Joj, kukala Mioljka, niko mi nije došao 20 godina, a svakoga primam kao svoju decu - kaže Mioljka kroz suze i dodaje da je to naučila od roditelja.

Kaže, najviše se seća detinjstva i vremena kad je čuvala ovce i to je teši. Kaže, tad je imala i koleginicu.

Na konstataciju da je tad bilo lakše, Mioljka gleda i kaže:

- Kako ne bi bilo lakše, je li i tebi lakše ići sa tim društvom ili ići sam? Mogla sam i pričati, sad ne mogu pričati sa ćoškovima.