Kazneno popravi zavod Zenica otvoren je još za vreme Austro-Ugarske, a gradio se u više faza od 1886. do 1904. godine. Rekordan broj osuđenika zabeležen je 1906. godine, čak 1.000.

Kroz KPZ su prošla mnoga poznata lica, od nobelovca Ive Andrića do Gavrila Principa.

Prvi bolovi

Kako su godine odmicale, zatvor je dospeo na zao glas. Tokom Drugog svetskog rata, ovde su mnogi osuđenici mučeni i ubijeni. Upravnici zatvora čak su angažovali majstore kako bi izradili spravu za mučenje. Prema nekim zapisima, izvesni Plohović iz Istre osmislio je najsuroviju spravu za mučenje, poznatu kao “isusovača”. Zvali su je još i “Isusova alka”.

Železni mali okovi, koji na prvi pogled izgledaju bezazleno, postavljeni su u male prostorije u podrumu samice. Muke u “isusovači” bile su neizdržive. Osuđenik je morao čučnuti, provući ruke između nogu i uhvatiti se prstima za pete. Stražari bi mu potom ruke i noge vezali za alke.

U prvih nekoliko minuta nesrećnik ne bi osećao bol. Ubrzo bi se javila i jaka bol u stomaku i zglobovima. Usledio bi jak pritisak krvi u lice, oči i usta. Kad bi se učinilo da ne može biti gore, stravična bol zaparala bi kičmu. I tada su ljudi uglavnom gubili svest. Ovo mučenje, koje su nazivali vešanje na tlu, skoro niko nije mogao izdržati duže od 20 minuta.

Ekipa Avaza zavirila je u podrumske prostorije zeničkog zatvora, gde smo i nakon više od 130 godina zatekli “isusovače”, i to čak tri. Doduše, nema alki, ali i dalje vise zarđali lanci, koji jezivo podsećaju na ono kroz šta su nekad prolazili osuđenici.

Napraviti muzej

Zatvorski čuvari pričaju da u ćelijama s “isusovačama” tada nije bilo vode i kupatila, što je uvedeno tek 1976. godine.

Inače, podrumske prostorije sada se ne koriste, ali postoji ideja da se tu napravi muzej. Ali sve je to još samo ideja, jer je, pre svega, važno rešiti pitanje bezbednosti posetilaca.

Priča o Francu Štiftu

Prema nekim mitskim pričama, div Franc Štift jedini je osuđenik koji je duže od 20 minuta izdržao na “isusovači”.

Nakon pola sata u alkama, Franc je naglo povukao okove i čeličnu alku, navodno, iščupao iz zida.

Mučenje točkom je imalo dve faze, podjednako strašne. U prvoj fazi su lomljene kosti i zglobovi pomoću točka za lomljenje koji je sa vanjske strane bio sav u šiljcima.

U drugoj fazi, koja je, istina, korišćena samo za pogubljenje, prethodno izlomljeno telo doslovno isprepletano kroz točak podizano je na dugačku motku gde je žrtva ili ostajala do smrti ili je spaljena u slučaju da je točak zapaljen.

Već iz prvog veka nove ere postoje prvi zapisi o ovom užasnom izumu, a najviše se koristio početkom 15. veka širom Evrope. Jedna je od najsurovijih i najčešće korišćenih sprava za mučenje i bila je prisutna u svim mučilištima po Evropi.

Različitih oblika i načičkana oštricama, pored bola od šiljaka koji su se zabadali u telo žrtve, na njoj su i mišići bili kidani usled razapinjanja i istezanja.

Kutija napravljena od čelika u čijoj se unutrašnjosti nalaze šiljci u upotrebi je od 16. veka. Žrtvu bi zatvorili u kutiju, a zatvaranjem vrata šiljci bi joj se zabili u telo.

Kako bi mučenje bilo što duže i okrutnije, šiljci su bili tako postavljeni da ne probodu nijedan ključni unutrašnji organ, pa je svaka žrtva pre smrti trpela neverovatne bolove.

Čelične cevi unutar maske su nasilno stavljane u usta, oko cele glave je čelični okovratnik, a tu je i rupa za disanje koja sprečava da se žrtva uguši pre vremena.

Čelična maska se često stavljala ljudima na lomači, da krici žrtava ne bi ometali izvođenje duhovne muzike. Đordano Bruno je zbog svojih naprednih ideja u Rimu 1600. godine spaljen čeličnom njuškom sa dva šiljka. Jedan mu je probušio jezik, drugi nepce.

Sprava za drobljenje napravljena je tako da polako mrvi ne samo prste nego i kolena i laktove, za šta su postojale veće sprave.

Takođe je postojala i drobilica glave, a primarna namena ovih sprava bila je da izvuku priznanje od žrtava.