Franko F. (46) je Splićanin koji je pre dve nedelje otišao u Dansku. U Hrvatskoj je privatniku kod kog je radio vodio većinu posla, retko je dobijao slobodne dane, a morao je da radi i mnogo toga što mu nije u opisu posla.
Bilo je godina kada uopšte nije mogao da koristi ni godišnji odmor. A onda je početkom godine odlučio da ode u Dansku.
- Hladno je, vlažno, sunce se retko viđa, ljudi nisu baš pristupačni, ali ovo je uređena država. Još nisam počeo da učim jezik, i za sada mi je najveći problem višak slobodnog vremena. Počinjem da radim 1. februara, a poslednjih 10 godina radni dan mi je u proseku trajao 16 sati. Ovaj višak slobodnog vremena mi je pravi šok. Ne znam što da radim sa njim i kako da ga ispunim - kaže Franko.
U Danskoj će da radi u firmi za instalaciju ventilacionih i klimatizacionih sistema, a radni dan će mu biti upola kraći, a plata četvorostruko veća od one koju je imao u Hrvatskoj.
- Iako mi je do radnog mesta trebalo tri i po sata vožnje trajektom i kombijem, zbog prirode posla sam stalno spavao na ostrvu. Tako da su poslednjih deset godina deca praktično odrastala bez mene, iako sam bio jako blizu. Sada sam hiljadama kilometara daleko od njih, ali paradoksalno je da je situacija ista kao i kad sam bio udaljen samo 50 kilometara.
Umorio sam se od lažnih obećanja da će se stvari promeniti. Kada se osvrnem čudim se da sam toliko dugo trpeo izrabljivanje. Ali kao i većina Hrvata koji imaju decu i kredit, nisam mogao da biram, morao sam da čuvam posao, jer se novi teško nalazio", nastavlja Franko.
Kada se napokon odlučio na drastičnu promenu, popričao je sa suprugom koja ga je podržala. Deca su već odrasla pa su razumela očevu odluku. Franko je spremio potrebnu papirologiju, kupio avionsku kartu i odleteo u Dansku. Zasad ne planira da dovodi porodicu, ali ne isključuje i tu mogućnost.
- Osim posla koji me je satirao psihički i fizički, najviše me iritirala celokupna situacija u državi. Ili je bolje da kažem u tragikomičnoj verziji države. Ponekad bih poželeo instant lobotomiju, pa da ne razumem ni slova od svega što pročitam u novinama i čujem na televiziji. Pokušao sam da se distanciram od svega, ali od tolike količine laži, prevara i izdaja nemoguće je pobeći.
Možda me u Danskoj spasava to što ne znam jezik, ali i bez toga razlika u životu je neuporediva. Na kraju krajeva ovde sam došao kako bih zaradio, otplatio kredit i lakše školovao decu. Pošteno ću da radim kao i celog života, a što je najvažnije – prvi put u životu ću za to da budem i pošteno plaćen”, optimistično je Franko završio svoju emigrantsku ispovest.
