Prethodno sam čuo za viseću železnicu, ali isključivo iz razloga jer sam istom zaluđen. Klasičnom, onom koja visi, levitira, podzemnom i kosmičkom.
Prethodno sam čuo za Vupertal samo zbog nje. Lažem, dugo sam bio siguran u to da je Nemačka u pitanju, ali za Vupertal saznah tek pre dve godine, kada je sve na svetu stalo. Osim železnice. Zajedno vas sa Turističkom organizacijom Nemačke koja me je povela na putovanje, vodim do ovog previše šarmantnog gradića. Od koga nisam očekivao mnogo, moram biti grub, a dobio sam gomilu raznih đakonija u komori za uspomene. Dobrodošli u Vupertal. Pitam se koliko je vas ovog trenutka po prvi put čulo za njega?
Foto: putriota
Krenućemo sa, na početku, jedinim razlogom moje posete ovom gradu. Kao što sam prethodno spomenuo, vozovi u Vupertalu ne jurcaju po zemlji, oni lebde iznad ulica, zgrada i reke po imenu Vuper. Duž celog svog toga kroz grad, Vuper ne gleda u sunce, već više od jednog veka posmatra vagone pune ljudi. Verovali ili ne, bilo je i slonova koji su se vozili ovom linijom. Ne baš najslavniji san u istoriji ljudske pameti, cirkus koji je gostovao u gradu poslao je mladunče slona da se provoza železnicom, kao reklamu za njihovo bivstvovanje u komšiluku. Slonić se unervozio, uzvrte i ispao iz voza, pao u reku, na svu sreću preživeo, bez ozbiljnijih povreda. Odgovorni su odgovarali.
Čovekovim ludorijama nema kraja, moram priznati. Elem, da se vratimo na vozove, viseća železnica u Vupertalu najstarija je električna železnica na svetu, a jedinstvena u Nemačkoj. Otvorena je 1901. kada je spajala manje gradove duž reke, koji su se nakon toga ubrzano razvijali, rasli te na kraju sjedinili u današnji Vupertal. Postoji jedna linija koja se proteže duž celog grada, za vožnju vam je potrebna samo obična karta za gradski prevoz i oko sat vremena, ukoliko želite da je obiđete celu. Ja jesam. Dva puta. Svakako mislim da je ovo najbolji način da upoznate ovo simpatično mestašce, kako sa njegovim zgradama, parkovima i ljudima koji u njemu žive, tako i sa kompletnom istorijom, različitostima kojima sam fasciniran.
Jedna ozbiljna sugestija! Kada uđete u vagon, na samom kraju voza, skroz pozadi, nalaze se najbolja sedišta za vožnju i posmatraje. Cela pozadina poslednjeg vagona je u staklu odakle se pruža panoramski pogled. Jedina je začkoljica što su ta sedišta najtraženija, i u većini slučajeva su zauzeta, zbog čega je moj predlog da odete do poslednje stanice, tamo sačekate sledeći voz za nazad. Bićete prvi na redu za ulazak i osvajanje dragocenih mesta. Još ukoliko kao i ja, razljutite neko dete na sledećoj stanici, koje je baš planiralo da tog dana, kao i ostalih 364, sedne baš tu - ugođaj je zagarantovan. Ponesite slušalice za uši.
Ukoliko se već zadesite na poslednjoj stanici lebdeće linije, napravite pauzu i posetite obližnji napušteni gasni kotao. Adaptiran je i pretvoren u galeriju, bisokop, izložbeni prostor i restoran, dok se sa krova koji je otvoren za posetioce, pruža veličanstven pogled na grad. „Gaskessel Wuppertal“ vam pruža fantastične umetničke filmove u „360 stepeni“ formatu. Ja sam pogledao film „Humans“, u ležećem položaju uživao u vizuelnom remek-delu oko mene, svim zidovima i plafonu. Priča se odvoija svuda oko vas, tera vas da vrtite glavu tokom filma, što i nije tako loše za cirkulaciju.
Već sam prethodono imao prilike da uživam u ovakvim projekcijama, ali je ovo nesumnjivo bilo podjednako uzbudljivo iskustvo. Naročito jer vizuelni momenat ovakvih dela prati savršena muzika koja upotpunjuje doživljaj. Mislim da organizatori na nekom kvartalnom nivou menjaju filmove, ali ne sumnjam da će, koji god da se zadesi, biti podjednako dobar. Pre nego počne film, a projekcija se ponavlja na svakih pola sata, možete uživati u galeriji u prizemlju, gde se održavaju izložbe čije teme uglavnom prate film.
Ako pak ogladnite, postoji restoran sa nemačkim specijalitetima, nisam probao ali izgledao je fino. Na samom kraju, nikako nemojte zaobići krov zgrade, jer se sa nje pruža zaista lepuškast pogled na grad i okolna šumovita brda. U gasnom kotlu možete potrošiti lepih dva sata, doživeti nešto novo, a zatim se vratiti na voz. Umalo da ga zaboravite. Treba da zauzmete poziciju ka osvajanju najbiljih mesta u vagonu, sećate se? Hajde, sigurno ste nekada vežbali po Beogradu.
Da budem iskren, svaki centar grada u Nemačkoj, pa i Evropi sve više lični jedan na drugi. Isti butici i slični kafići brišu ono što je nekada davalo autentičnost. Zbog toga se uvek trudim da se na sam centar ne fokurisam. Mogu da prođem, sagledam malo, retko fotografišem te odmah zatim mir, lepotu i različitosti, zbog kojih putovanja i jesu nešto najlepše na svetu, tražim u uličicama unaokolo. Možda zbog činjenice da je Vupertal sačinjen od više manjih gradova, ali različitost kvartova koji se tako usko dodiruju je zaista fascinantna. Imao sam utisak da šetam iz priče u priču, sasvim drugačiju, iščekujući svaku sledeću iza ugla. Tako i jeste zaista. Moja omiljena ulica „Luisenstrasse“ ono je što ja lično volim kod gradova, drvored koji miriše u bojama, simpatični lokali gde se prodaju ukrasi, daske za hleb, garderoba i najbolje pivo u gradu. Fric kola.
Poneko prođe biciklom, uhvatite kadar, dok se čuju crkvena zvona, jer pun je sat. Lampioni spremni čekaju veče, da ulicu pretvore u romantični film holivudske produkcije. Ljudi, načelno srećni, razmenjuju osmehe i rečenice. Sve što mi treba i sve što nam treba. Neki ovakve ulice zovu hipsterskim kvartovima, ja ih zovem dušom jednog grada. Nakon romantične ili uzbudljive noći pod lampionima, mir i tišinu pronađite u Botaničkoj bašti na brdu iznad centra grada.
Ogromni park krije mnoštvo zaista zanimljivih vrsta biljaka, klupe za zaspati ili čitati knjigu. Uspon nije mali te ako niste baš u kondiciji, autobus će skratiti muke, tek je nekoliko stanica od centra. Ulaz je u ovaj park besplatan. Istražujte uličice kao što sam i ja, možda ćete pronaći još nešto novo, zasigurno da Vupertal krije još mnogo toga. Toliko je mostova koje treba preći, ja mu se moram vratiti, kako znam i umem. Umalo da zaboravim, posetite vintidž radnju „Patina“ pa mi zahvalite kada me sretnete. Uživajte u Nemačkoj. Idemo dalje.
Autor: Z.L.
