Mija Aleksić, glumac bez kog srpska kinematografija ne bi bila ono što jeste, i komičara koji je "Srbe naučio da se smeju". Napustio nas je 12.marta 1995.godine, a iza sebe ostavio je dva sina, od kojih je jedan, Velibor Aleksić, ranije govorio za medije o svom ocu.
Ovaj glumac svrstava se među najbitnije dramske umetnike nekadašnje Jugoslavije, a njegove replike iz filmova i serija još se koriste u svakodnevnom govoru. Samo neki od njih jesu "Maratonci trče počasni krug", "Bokseri idu u raj", "Biće skoro propast sveta", "Čovek sa četiri noge", "Varljivo leto '68", "Tango Argentino" i nebrojeni drugi, a mnogi su odrastali uz dečji serijal "Vaga za tačno merenje". Zapravo, u periodu njegove aktivne glumačke karijere, vrlo je teško naći film koji je oduševio publiku, a da u njemu nije igrao Mija Aleksić.
Iako je ovaj svet napustio pre tačno 28 godina, glumac čije je ime zlatnim slovima zapisano u istoriji srpskog filma, Milosav Mija Aleksić, ostao je zapamćen kao neprevaziđeni komičar bez obzira na to što je imao teško detinjstvo koje nikome nije želeo. Velibor Aleksić, Milosavov sin, inače diplomirani inženjer pomorstva, pre nekoliko godina je govorio o svom ocu, i podsetio publiku svog oca kako na njegove velike uspehe, tako i na velike karakterne osobine koje je posedovao.
Foto: Printscreen YouTube/ Jugoslovenski Komunist
- Pamtim oca kao svako drugo dete. Bio je predan poslu. Više je vremena provodio u pozorištu nego u kući. Učio nas je da budemo vredni i pošteni. Da ne tražimo preko hleba pogače i da negujemo osnovne porodične vrednosti i moralne kodekse,rekao je Velibor svojevremeno i dodaje da Mija nije voleo da sinovi krenu njegovim stopama:
- Govorio nam je da je gluma težak posao. Plašio se da ne krenemo njegovim putem jer je smatrao da bismo bili u njegovoj senci. Međutim, nas i nije zanimao taj posao.
Mija Aleksić je počeo da glumi na školskim priredbama, a debitovao je još kao gimnazijalac u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu. Pukim slučajem je izbegao streljanje đaka 1941, a nakon rata brzo je postalo jasno da njegov talenat prevazilazi kragujevački teatar. U Narodnom pozorištu u Beogradu debituje 1949. ulogom stražara u Šekspirovom „Hamletu“, nakon čega je igrao i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Ateljeu 212 i na drugim scenama, a svakom novom ulogom na televiziji i filmu osvajao bi sve širu publiku.
- Znao je da se nosi s popularnošću i da zaštiti porodicu. Nije mu bilo teško da da autogram, ali kada bismo odlazili u restoran, nastojao je da bude okrenut ka zidu kako nas ljudi ne bi neprekidno uznemiravali. Na letovanju bi odlazio na pecanje, a kako bi mu stalno dobacivali, znao je da se naljuti, bacio bi štapove i ljutito rekao kako čovek ne može na miru ni da peca. Međutim, ljudi su se i tome smejali. Otac je voleo svoje uloge i za svaku je odvajao deo života, ali posao nije donosio kući - zaključuje Velibor.
