Kako ste došli na ideju da snimite svoj prvi film?

- Ideja za ovaj film se rodila pre dve i po godine. Poslednjih deset godina života "po belom svetu" imalo je veliki uticaj na moju perspektivu i osećaj vezan za pripadnost i zajednicu. Tokom moje poslednje godine studija, dok sam pripremala završni magistarski film, baka Nada, mamina mama, razbolela se i nedugo zatim i preminula. Jako sam vezana za bake, njen odlazak me je strašno pogodio. Većina likova u ovom filmu je inspirisana mojim starim komšijama, iz zgrade u kojoj sam odrasla, koje nisam videla više od deceniju, sve do bakine sahrane. Iako već godinama niko od nas nije živeo u toj zgradi, stare komšije su došle sve do jednog na sahranu. Iako ih nisam videla toliko dugo, nisam osetila ništa neobično po njihovom dolasku. Nekako mi se podrazumevalo. To je osećaj koji je tema i suština ovog filma - osećaj pripadnosti i kolektiva koji nigde drugde nisam našla ni osetila. Paleta likova koji nerviraju jedni druge međusobno, koje ne spaja ništa drugo osim iste adrese, a istovremeno mogu da se vole, poštuju i osećaju kao porodica.

Ništa još o njemu ne znamo, ni ime, ni radnju... Da li možete da nam otkrijete nešto o samom zapletu?

- Radni naziv filma, s kojim smo ušli u produkciju, jeste "Komedija na tri sprata", videćemo da li će taj naziv ostati ili će se u montaži nešto drugo pojaviti kao bolje rešenje. Film prati komične i često sulude avanture stanara jedne naizgled sasvim obične stambene zgrade u Beogradu. Ta galerija likova - otuđenih, samoživih i luckastih, ali dobroćudnih duša, suprotstavljena je usamljenoj zgradi u kojoj žive, koja, kao i zajednica koju su zapustili, počinje ubrzano da propada. Svako od njih pokušava da se "održi na nogama" u situacijama koje im izmiču kontroli. Pokušavaju da ostvare svoje želje i da nađu smisao u komplikovanim okolnostima i odnosima, na često vrlo komičan način. Zbog loših cevi i misterioznih podzemnih voda Beograda, situacija kulminira u poplavi, koja ih sve zatekne nespremne.

Kako je tekao proces oblikovanja filma?

- Više od dve godine moj kolega i prijatelj Noe Dodson i ja smo radili na scenariju. Kad smo završili prvu verziju, film je žanrovski vukao više ka drami. U toku našeg pisanja dobila sam poziv od Sandens laba da prijavimo scenario za njihovu radionicu. Nakon toga u sledeću verziju smo uneli dosta komedije, koju smo koristili kao sredstvo koje će nas na nepretenciozan način povezati sa strahovima naših likova, usamljenošću i nepripadanjem.

Kako je prošlo snimanje?

- Bolje nego što sam mogla i da zamislim. Kao produkcija, "Filmland" je imao stvarno veliku odgovornost s obzirom na to da je projekat produkciono i više nego ambiciozan. Imali smo sreće da nađemo savršenu zgradu i u njoj tri stana u kojima možemo da snimamo, tako da smo prvi deo snimanja tamo radili. Onda smo se preselili u bazen. To je bio najzahtevniji deo filma. Dugo smo razmišljali kako ćemo da snimimo tu poplavu, i nakon razmatranja dosta opcija, shvatili smo da nam je najisplativije da pokušamo da izgradimo deo seta u pravom bazenu. Ne mogu reći da nije bilo stresno, ali dobra energija i poverenje ekipe i glumaca doprineli su da sve prođe glatko.

Imate sjajan kasting - Vesna Trivalić, Dragan Jovanović, Seka Sablić, Boda Ninković, Nataša Tapušković, Pavle Mensur, Miodrag Radonjić, Vanja Nenadić... Kako ste birali glumce i da li je bilo teško ubediti velike zvezde da budu deo vaše priče?

- Imali smo ludu sreću da većina glumaca koji su bili moj prvi izbor za film bude slobodna i da im se dopadne priča. Iskreno, ni ja se nisam nadala takvom odzivu i reakcijama na scenario, ali dopalo im se, došlo je kao neko osveženje u moru sličnog žanra koji se radi poslednjih nekoliko godina. Saradnja sa svakim od njih je bila fenomenalna i dosta sam novih stvari naučila. Kao i priča našeg filma, i mi smo tokom celog snimanja bili kao neka proširena porodica.

Nakon što ste diplomirali filmsku režiju na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku, odlučili ste da se vratite u Srbiju. Šta ima Beograd što nemaju SAD i Holivud?

- Priča ovog filma je bazirana u Beogradu, tako da je plan uvek bio da se vratim ovde da ga snimim. Glavna razlika što se tiče snimanja ovde i tamo jesu glumci. Proces kastinga je mnogo drugačiji. Ovde je mnogo lakše doći do dobrih, poznatih glumaca, dok je u Americi to nemoguća misija, pogotovo kad si na početku karijere.

Kako ste se zaljubili u film? Na kojim ostvarenjima ste odrasli?

- S obzirom na to da sam rođena devedesetih, prve uspomene na film su ostvarenja iz tog perioda. Kao dete, omiljeni crtani film mi je bio "Hrabri mali toster", gledala sam ga bezbroj puta i znala sve replike napamet. Kad sam počela da gledam i razumem i filmove koji nisu animirani, počela sam da gledam sve. Bakin omiljeni film bio je "Titanik" i gledale smo ga makar jednom mesečno zajedno. Onda sam kao tinejdžerka počela da otkrivam Tima Bartona, Pola Toma Andersona, Skorsezea... Odrasla sam definitivno na američkoj kinematografiji.

Kako umetnik u ovim vremenima da obezbedi sebi trajanje?

- Ako je autor iskren u onome sto radi, to se uvek oseti u njegovom delu. Iskrenost prema saradnicima, prema priči, da stvarno voliš i razumeš projekat koji radiš. Iz iskrenosti dolaze autentičnost i kvalitet, a smatram da je to ono što bi jednom umetniku trebalo da obezbedi trajanje.

Kakvi su vam poslovni planovi? Da li ćete raditi neku TV seriju?

- Sada kad smo završili snimanje, čeka me novo poglavlje, postprodukcija. Mnogo se radujem ulasku u montažu. To je trenutak istine za svakog reditelja, suočavanje sa onim što si uradio i onim što nisi, i kao da ponovo režiraš film, samo u mnogo smirenijoj i intimnijoj atmosferi.

Autor: