U globalizovanom svetskom poretku granice između poslovanja kompanija često nisu zacrtane državnim granicama. I bez formalnog odobrenja ili dozvole moguće je prekogranično poslovati, pre svega u domenu informaciono-komunikacionih tehnologija, naravno uz poštovanje pravila legalnog poslovanja. Upravo ta opšteprihvaćena globalna pravila jesu zapadni standardi poslovanja.
Globalizacija, kao proces koji je Zapad formalizovao kroz opšteprihvaćene norme, omogućila je više-manje neometan protok roba, ljudi i kapitala. Više od sto godina traje borba za otvaranje tržišta, da bi se danas proces vratio unazad kroz razvijanje modela zaštite slobodnog i poštenog tržišta od nelojalne konkurencije. Priroda ove utakmice je suštinska borba za životni standard kakav postoji u evroatlantskom prostoru. Zahvaljujući slobodnom tržištu, poštenoj konkurenciji i zaštiti intelektualne svojine, Amerika je vodeća svetska sila, a članice zapadnog geopolitičkog spektra uspešnije su od onih koje to nisu. Zapad više nije samo geografija, već sistem vrednosti, način poslovanja i odnos prema bazičnim vrednostima.
Na ovom mestu osvrnuću se na koncept koji nazivam „poslovnom diplomatijom“. Srbiju i Ameriku, kao i EU, povezuje široka i snažna spona kroz ekonomiju. Odnos velikih korporacija i partnerstva koja one donose nije samo komercijalna stvar, već i pitanje predstavljanja. Reputacija kompanija, naročito multinacionalnih, od izuzetne je važnosti jer one predstavljaju čitav model jednog društva, što se ogleda kroz uverenje o pouzdanosti. Upravo sistem poslovne diplomatije dolazi do punog izražaja u promociji spoljnopolitičke pozicije malih država. Kroz poslovne poduhvate velikog obima, naročito u osetljivim sektorima, male države se predstavljaju svetskim takmacima.
Primer kako poslovna diplomatija može proizvesti konkretne geoekonomske efekte najbolje se ogleda u sektoru visokih i bezbednosnih tehnologija, gde srpske kompanije ulaze u direktna partnerstva sa američkim odbrambenim sektorom. Prisustvo domaćih privrednih subjekata na vodećim ekonomskim i političkim forumima u SAD dobija svoju punu vrednost tek kada je praćeno konkretnim tehnološkim transferom i zajedničkim poslovnim poduhvatima. Pravi primer takvog pozicioniranja jeste saradnja domaće kompanije PR-DC sa američkom korporacijom Raven Advisory u domenu bespilotnih letelica — što predstavlja redak primer formalno verifikovanog korporativnog partnerstva u osetljivom sektoru bezbednosti. Kroz ovakve poduhvate, srpska privreda se u SAD ne predstavlja samo kao posmatrač, već kao kredibilan partner sposoban za složene tehnološke inovacije. Upravo je ta vrsta integracije u zapadne lance vrednosti ono što je Srbiji potrebno: transformacija iz geopolitički neutralnog posmatrača u pouzdanog i racionalnog spoljnopolitičkog partnera.S druge strane, kao alternativa nameću se deklarativno uspešne države poput Kine, gde efekat poslovne diplomatije izostaje. Međutim, iza takvog uspeha ne krije se potpuni društveni uspeh, kao u američkom slučaju, već je na delu bogata država siromašnih ljudi. Privatni biznis kao takav u Kini ne postoji. Reč je o komandnoj, društveno upravljanoj ekonomiji zasnovanoj na nelojalnoj konkurenciji, krađi intelektualne svojine i diplomatiji javnog duga. Kina je globalna fabrika čije viškove proizvodnje Zapad više ne želi da kupuje. Istovremeno, zloupotreba slobodne trgovine strogo ekonomski model prebacila je na teren nacionalne bezbednosti. Sve se više govori o kritičnim tehnologijama, kritičnim lancima snabdevanja, poštenoj konkurenciji i mnogim drugim temama kojima su se nekada bavili ekonomisti, a danas se bavimo mi, istraživači nacionalne bezbednosti. Praksa skrininga stranih direktnih investicija odavno postoji na Zapadu, i pored ekonomske ocene poslednju reč daju službe bezbednosti, koje ekonomsku operaciju sagledavaju kao bezbednosni izazov, rizik ili pretnju. Pitanje izbora tehnologije za 5G mrežu više nije pitanje cene, roka implementacije i preferencije dobavljača, već pitanje čija je ta tehnologija, koliko je rizična i može li otvoriti vrata za sabotažu, krađu ili neku treću ugroženost. Slično je i sa veštačkom inteligencijom, gde se ne postavlja pitanje sposobnosti, već industrijskog ekosistema, jer AI nije softver, niti snažan hardver, već posebna industrija koja spaja skoro sve druge industrijske grane. U tom smislu, izbor između Amerike i Kine nije izbor efikasnog sistema, već bezbednog i nebezbednog. Takav izbor sa sobom povlači posledice po dostupnost tržišta, jer zapadne korporacije, u skladu s preporukama svojih nacionalnih službi bezbednosti i sopstvenim procenama rizika, ne žele da rade sa partnerima koji svoju softversku arhitekturu, proces rada ili poslovnu infrastrukturu u osetljivim sektorima zasnivaju na kineskim AI modelima. Dovoljno je pogledati sajt FBI-ja i pronaći hiljadu razloga zašto je to tako i na lošem iskustvu dokazano kao opasno.
Kada sve ovo znamo, pitanje odnosa Srbije prema Americi, Evropskoj uniji, Velikoj Britaniji, NR Kini ili Rusiji ne može se tretirati izvan navedenih okvira, u kojima ekonomija, energetika i IT industrija predstavljaju kritične tačke. Saradnja sa Kinom nije izbor između jeftinog i skupog, već između bezbednog i nebezbednog. Država ili korporacija može se odlučiti za „jeftinije“ opcije, ali cena dolazi kroz uskraćivanje dostupnosti tržišta i poslovnih partnerstava, pa čak i kroz ograničenje spoljnopolitičkog izbora. Kolika je cena ruskog gasa ako je Srbija plaća zaustavljanjem evropskih integracija? Kolika je cena pristupanja WAICO-u, kineskoj inicijativi za veštačku inteligenciju, ako je model poslovanja srpskih IT kompanija nespojiv sa implementacijom softverskih paketa iz Kine? Šta je tačno Srbija dobila pristupanjem WAICO-u, koji nije ništa više do spisak kineskih klijenata? Kroz takvo partnerstvo Srbija ne dobija kinesku tehnologiju ni tržište, već uslugu koju će plaćati NR Kini. S druge strane, partnerstva sa SAD i Evropskom unijom nude transfer tehnologija, investicije, sigurnost poslovanja i dostupnost tržišta.
Boraveći u Berlinu, dok sam posmatrao čuveni „Checkpoint Charlie“, u pozadini, na fasadi, video sam ogromnu reklamu za najpoznatiji američki restoran brze hrane. U jednoj slici spojeno je sve: američka vojska kao garant slobode i američki brend kao globalno dobro. Upravo u tome je ključ zagonetke geopolitičke pozicije Srbije - domaće kompanije kao prepoznati partneri Amerike. Kurtoazna i više inatna promocija Nikole Tesle, nespornog velikana i intelektualnog gorostasa, nije valuta za ulog u buduće odnose Srbije i Amerike, jer svake godine hiljadu pametnih mladih Srba odlazi upravo u tu Ameriku. U svetu u kome je poverenje ponovo osnova geopolitičke težine, primeri ovakvih tehnoloških i poslovnih partnerstava treba da podstiču ostale poslovne i ugledne ljude da preuzmu inicijativu, jer ekonomija je geopolitika, a geopolitika je bezbednost, koja garantuje okvir da se u našoj Srbiji rađaju neke nove Tesle koji će stvarati i raditi u svojoj zemlji, a biti svetski brend. Zato Srbija na Zapadu nije alternativa, već jedina opcija - sve ostalo je zabluda sa sumnjivim kalkulacijama.
Autor: Darko Obradović
