Ono što je do juče delovalo kao obična, nostalgična pesma, Vučić je svojom izuzetnom političkom intuicijom pretvorio u pobednički poklič.
Ima u tom ruzmarinu neke duboke, gotovo mitološke simbolike kojom je Aleksandar Vučić ovih dana doslovno opčinio Srbiju, preokrenuvši političke vetrove i društvene bure u svoju korist.
Ono što je do juče delovalo kao obična, nostalgična pesma, Vučić je svojom izuzetnom političkom intuicijom pretvorio u pobednički poklič, u zaštitni znak jednog vremena.
Danas u Srbiji ruzmarin više nije samo ukras ili stih — postao je opštenarodni fenomen.
Odjekuje ta pesma uz harmonike u zabačenim seoskim kafanama, grmi sa zvučnika na štandovima u prepunim gradskim pešačkim zonama, pevuši se u taksijima, na pijacama i u radničkim autobusima. Ruzmarin pevuše i mališani.
Pesma o ruzmarinu preliva se sa mitinga na ulice, sa ulica u domove, prožimajući svaki kutak zemlje poput najlepše narodne himne optimizma.
Ali šta je, zapravo, taj ruzmarin koji je tako snažno opčinio Srbe?
Šta on predstavlja u dubinskoj psihologiji našeg naroda i njegovom kolektivnom pamćenju?
Ruzmarin je sama suština srpskog trajanja.
On nije obična, nežna biljka iz gradskih saksija, niti cvet koji se kupuje u staklenicima da bi uvenuo posle dva dana.
Ruzmarin je izdanak iz samog kamena, divlja, mirisna snaga koja je preživela i krstaše, i Mlečane, i sve one prolazne imperije koje su ovim prostorima protutnjale.
Ruzmarin je u srpskoj kući večiti čuvar ognjišta i zaveta. Njime se kiti svat kada se kuća širi i novi život stvara, njime se ukrašava dom u danima porodičnih svetkovina, a u narodnim pesmama on je simbol vernosti, ljubavi i sećanja koje ne bledi.
Da bi ruzmarin zamirisao punom snagom, mora da pretrpi pritisak.
Mora se protrljati među prstima, mora mu se dotaći sama srž.
Tako je i sa Srbijom.
Godinama su je uveravali da je samo zaboravljena palanka na periferiji sveta, osuđena da slavi sopstvene poraze i da miriše na paljevinu vlastitih zabluda.
A danas, dok mnoge evropske prestonice potresaju nemiri i društvene krize, Srbija svima šalje poruke mira, uz iskrenu želju da niko ne proživi ono kroz šta je naš narod morao da prođe.
Evropi i čitavom svetu Srbija danas simbolično šalje ruzmarin — miris mira, dostojanstva i slobode.
U Srbiji se dogodio taj sudbinski, istorijski preokret pod državničkim vođstvom Aleksandra Vučića — čoveka koji je prepoznao bilo narodne duše, uzeo tradicionalni motiv ruzmarina i pretvorio ga u moćan simbol narodnog ponosa, sloge i nepokolebljive snage.
Priča o Vučiću, pobedničkom duhu i Ujedinjenoj Srbiji nije priča o suvoparnim političkim debatama i procentima u glasačkim kutijama.
To je priča o tome kako se ruzmarin sa svadbi i narodnih veselja vratio na rever čitave nacije kao simbol trijumfa.
Vučić je svojoj naciji ponudio viziju koja inspiriše i spaja. Umesto opijuma lažnih obećanja i salonskih teorija, narodu je ponudio opipljive rezultate — kranove, tunele kroz planine, brze pruge, nove fabrike i državu koja više nikome ne upućuje ponizna izvinjenja.
Majstorski je povezao tradiciju i modernizaciju, osnažio nacionalno samopouzdanje i ponudio narodu da prestane da bude žrtva istorijskih okolnosti i postane graditelj vlastite sudbine.
Ujedinjena Srbija je, zapravo, taj veliki, nepregledni grm ruzmarina koji je Vučić sačuvao, razgranao i pretvorio u prepoznatljiv vizuelni i zvučni identitet pokreta.
Pogledajte tu biljku: uspeva i na suši, prkosi košavi, odoleva mrazu i gradu.
Dok su razni belosvetski mešetari pokušavali da ovoj zemlji nametnu svoje veštačke mirise i plastično cveće, narod je, ohrabren Vučićevom nepokolebljivom voljom i duhom narodnog prkosa, posegnuo za vlastitim korenom.
Ruzmarin je pod njegovim vođstvom postao simbol obnove, sloge i političke nepobedivosti.
I zato danas, dok se na svakom koraku — od Subotice do Niša, na trgovima, u sokacima i dvoranama — razležu taktovi ove melodije, a narod sa ponosom nosi mirisne grančice ruzmarina, svedočimo trijumfu politike koja pobeđuje i spaja.
Ruzmarin na grudima seljaka, radnika, lekara i studenta nije tek puki ukras. On je bedem protiv zaborava, kruna poverenja i simbol nade koju je Vučić probudio u narodu.
Ta pesma na svakom koraku poručuje:
Imamo svog lidera, imamo svoju snagu, imamo svoj pravac i ne damo svoju budućnost!
Srbija je pod Vučićevim vođstvom izabrala da ne bude pasivni posmatrač tuđih odluka, već država koja samostalno odlučuje o svojoj sudbini.
I dok god na ovim prostorima miriše ruzmarin — ta otporna, gotovo neuništiva biljka koja simbolično pamti sve borbe i sve pobede, a čiju je melodiju Vučić pretvorio u pobednički marš — Srbija će imati jasnu viziju svog sutrašnjeg dana.
Miriše na rad, miriše na slobodu, miriše na pobedu!
Ujedinjena Srbija miriše na ruzmarin!
Autor: Adam Šukalo
