Veštačka inteligencija menja tržište rada: Neće nestati zanimanja – promeniće se način na koji radimo, učimo i stvaramo vrednost

Veštačka inteligencija više nije tehnologija budućnosti, već jedan od ključnih činilaca koji oblikuju savremenu ekonomiju, poslovanje i tržište rada. Od finansija, prava i marketinga, preko medicine i inženjerstva, do obrazovanja i javne uprave, sistemi zasnovani na veštačkoj inteligenciji menjaju način na koji se obavljaju poslovi, donose odluke i stvaraju nove poslovne vrednosti. Pitanje više nije da li će veštačka inteligencija uticati na zanimanja, već koliko brzo će se promene dogoditi, koja će znanja postati presudna i da li su obrazovni sistem i privreda spremni za novo doba.

O tome kako će veštačka inteligencija oblikovati budućnost rada, koja zanimanja imaju najveći potencijal za transformaciju, da li će mašine u pojedinim oblastima zameniti ljude i kakvu odgovornost u tom procesu imaju univerziteti, razgovaramo sa prof. dr Stefanom Milojevićem, vanrednim profesorom izabranim za dve uže naučne oblasti – „Ekonomija i finansije“ i „Računovodstvo i revizija“, i pomoćnikom direktora za akreditaciju i spoljašnju proveru kvaliteta, koji obavlja i funkciju šefa Kabineta direktora Nacionalnog tela za akreditaciju i obezbeđenje kvaliteta u visokom obrazovanju (NAT).
Njegov profesionalni profil odlikuje spoj akademskog znanja, naučnoistraživačkog rada i dugogodišnjeg iskustva na rukovodećim pozicijama u privredi. Više od 15 godina profesionalnog angažmana posvetio je poslovnom upravljanju, finansijama, računovodstvu, kontrolingu i unapređenju poslovnih procesa, obavljajući, između ostalog, i funkciju direktora sektora za finansijsko upravljanje, računovodstvo i kontroling u revizorsko-konsultantskoj kompaniji. Iskustvo je sticao i kroz savetodavni rad sa velikim privrednim sistemima, kao i angažovanje na projektima iz oblasti ekonomskog i finansijskog upravljanja, upravljanja rizicima i sprečavanja prevarnih radnji.

U vremenu u kojem se granice između ljudskog znanja i tehnoloških mogućnosti ubrzano pomeraju, razgovor sa prof. dr Stefanom Milojevićem otvara važna pitanja o tome kako da promene ne dočekamo nespremni, već da ih razumemo i pretvorimo u priliku za razvoj.

Veštačka inteligencija postala je jedna od najvažnijih tema u poslovnom svetu. Da li je reč o još jednom tehnološkom trendu ili o promeni koja će suštinski preoblikovati tržište rada?

Prof. dr Milojević: Mislim da je važno da veštačku inteligenciju ne posmatramo kao prolazni trend, već kao tehnologiju koja ima potencijal da promeni samu organizaciju rada, poslovne modele i odnos između znanja, produktivnosti i konkurentnosti.
Ranije su tehnološke promene uglavnom automatizovale fizičke poslove ili jasno definisane operacije. Danas sistemi veštačke inteligencije mogu da analiziraju velike količine podataka, pripremaju tekstove, generišu programski kod, obrađuju dokumentaciju, prepoznaju obrasce i pružaju podršku u donošenju odluka. To znači da tehnologija sve više ulazi i u poslove koji su se tradicionalno smatrali isključivo intelektualnim.

Međutim, ne treba zaključiti da će čovek postati suvišan. Mnogo je realnije očekivati da će se promeniti sadržaj velikog broja zanimanja. U mnogim slučajevima neće nestati čitava profesija, već pojedini zadaci koji čine njen sastavni deo.

Zato bih ključnu promenu opisao na sledeći način: do sada smo se uglavnom pitali šta čovek može da uradi uz pomoć računara, a sada se sve češće pitamo šta čovek može da postigne kada deo analitičkog i operativnog rada prepusti veštačkoj inteligenciji. Upravo će odgovor na to pitanje u velikoj meri određivati konkurentnost pojedinaca, kompanija i čitavih ekonomija.

Kada govorimo o uticaju veštačke inteligencije na buduća zanimanja, koje profesije će prve osetiti najveće promene?

Prof. dr Milojević: Najpre će se menjati zanimanja u kojima postoji veliki udeo ponavljajućih, standardizovanih i digitalno obradivih zadataka. To uključuje administrativne poslove, osnovnu obradu dokumentacije, korisničku podršku, pojedine poslove u računovodstvu, rutinsku analizu podataka, izradu standardnih poslovnih izveštaja i deo poslova u marketingu i komunikacijama.

Na primer, zaposleni u finansijama već mogu da koriste alate veštačke inteligencije za pripremu izveštaja, klasifikaciju podataka i prepoznavanje odstupanja. U marketingu se ubrzava izrada sadržaja, analiza tržišta i segmentacija kupaca. U pravnim službama moguće je brže pretraživanje dokumentacije i priprema prvih verzija pojedinih akata. U programiranju veštačka inteligencija može da pomogne u pisanju, testiranju i objašnjavanju koda.

Ipak, potrebno je razlikovati automatizaciju zadataka od nestanka zanimanja. Računovođa, pravnik ili marketinški stručnjak neće automatski izgubiti potrebu za svojim profesionalnim znanjem. Naprotiv, njihova vrednost može porasti ukoliko znaju da koriste nove alate, provere njihove rezultate i primene ih u konkretnom poslovnom kontekstu.

Najveći rizik vidim kod poslova u kojima zaposleni obavljaju gotovo isključivo rutinske aktivnosti, a ne razvijaju dodatne kompetencije. Istovremeno, i poslovi koji zahtevaju iskustvo, procenu i odgovornost biće promenjeni, ali će se u njima ljudsko znanje i dalje pokazivati kao ključno.

Da li to znači da će određena zanimanja potpuno nestati, dok će se druga pojaviti?

Prof. dr Milojević: Da, ali ne bih budućnost tržišta rada posmatrao isključivo kroz podelu na zanimanja koja nestaju i ona koja nastaju. Takva podela je previše pojednostavljena.

Istorija ekonomskog razvoja pokazuje da tehnološke inovacije mogu da smanje potrebu za pojedinim poslovima, ali i da stvore nova zanimanja, delatnosti i tržišta. Veštačka inteligencija verovatno će ubrzati taj proces. Pored stručnjaka koji razvijaju modele i infrastrukturu veštačke inteligencije, postojaće sve veća potreba za ljudima koji te sisteme umeju da primene u medicini, pravu, finansijama, industriji, obrazovanju i drugim oblastima.

Razvijaće se i poslovi povezani sa kvalitetom podataka, bezbednošću sistema, zaštitom privatnosti, proverom pouzdanosti rezultata, upravljanjem rizicima i odgovornom primenom veštačke inteligencije. Biće potrebni i stručnjaci koji razumeju kako tehnologija utiče na organizaciju rada, zaposlene i poslovne procese.

Ipak, ne treba obećavati da će svako ukinuto radno mesto biti nadomešteno novim na istom mestu, u istoj struci i u isto vreme. Upravo tu nastaje jedan od najvećih društvenih izazova: kako ljudima omogućiti da pravovremeno steknu nova znanja i pređu na poslove za kojima postoji potreba.

Koja zanimanja će, po Vašem mišljenju, biti posebno perspektivna u narednih desetak godina?

Prof. dr Milojević: Veliki potencijal imaće zanimanja povezana sa razvojem, primenom i nadzorom sistema veštačke inteligencije, analizom podataka, sajber-bezbednošću, automatizacijom i digitalnom transformacijom poslovanja. Ali bilo bi pogrešno zaključiti da će budućnost pripadati isključivo IT stručnjacima.

Traženi će biti i zdravstveni radnici koji umeju da koriste digitalne dijagnostičke alate, inženjeri koji povezuju automatizaciju i proizvodnju, stručnjaci za energetiku i održivi razvoj, finansijski analitičari koji razumeju naprednu obradu podataka, kao i pravnici i menadžeri sposobni da upravljaju rizicima koje donose nove tehnologije.

Posebno će biti cenjeni ljudi koji povezuju različite oblasti znanja. Na primer, nije isto biti stručnjak za veštačku inteligenciju i biti stručnjak za veštačku inteligenciju koji duboko razume bankarstvo, medicinu, obrazovanje ili industrijsku proizvodnju. Upravo spoj tehnoloških i specijalizovanih stručnih znanja može da predstavlja veliku konkurentsku prednost.

Ne treba zanemariti ni zanimanja koja se oslanjaju na neposredan ljudski kontakt, praktične veštine, složeno rešavanje problema i rad u nepredvidivim okruženjima. Mnogi poslovi u zdravstvu, obrazovanju, zanatstvu, održavanju infrastrukture i socijalnim delatnostima zahtevaju kombinaciju fizičke prisutnosti, iskustva, procene i interpersonalnih veština koju nije jednostavno automatizovati.

Moja poruka mladima bila bi da ne biraju profesiju samo prema današnjoj listi najtraženijih zanimanja. Mnogo je važnije da izaberu oblast u kojoj mogu da izgrade kvalitetnu osnovu znanja, a zatim da budu spremni da je neprekidno nadograđuju.

Pomenuli ste da će se menjati i zanimanja koja neće nestati. Kako će izgledati posao budućnosti u praksi?

Prof. dr Milojević: Zamislimo mladog ekonomistu koji se zaposli u kompaniji. Nekada bi značajan deo njegovog radnog vremena odlazio na prikupljanje podataka, izradu tabela, pripremu izveštaja i početnu analizu poslovnih pokazatelja. Uz odgovarajuće sisteme veštačke inteligencije, deo tih aktivnosti mogao bi da se obavi znatno brže.

Međutim, kompaniji nije potreban samo izveštaj. Potrebno joj je da neko razume šta podaci znače, zbog čega je došlo do promene, kakve posledice ona može da ima i koje odluke treba doneti. To zahteva poznavanje ekonomije, poslovnog modela, tržišta, rizika i konkretnih okolnosti.

Slično je u obrazovanju. Nastavnik može koristiti veštačku inteligenciju za pripremu nastavnih materijala, kreiranje primera i prilagođavanje zadataka različitim potrebama studenata. Ali kvalitet nastave ne zavisi samo od količine proizvedenog materijala. On zavisi i od stručnosti nastavnika, njegove sposobnosti da razvija kritičko mišljenje, motiviše studente i proceni da li su oni zaista razumeli gradivo.

Budućnost rada zato neće nužno biti rad bez ljudi, već rad u kojem će se drugačije raspoređivati vreme, odgovornost i stručnost. Manje vremena može se trošiti na rutinske zadatke, a više na analizu, komunikaciju, inovacije i donošenje odluka. To je, naravno, mogućnost, a ne automatski ishod: sve zavisi od toga kako organizacije uvode tehnologiju i kako oblikuju radne procese.

Ako se fokus sa rutinskog rada pomera ka analizi i odlučivanju, koje će kompetencije biti najvažnije za buduće zaposlene?

Prof. dr Milojević: Izdvojio bih pet grupa kompetencija.

Prva je digitalna i tehnološka pismenost. Neće svako morati da programira ili razvija modele veštačke inteligencije, ali će sve više zaposlenih morati da razume kako se takvi alati koriste, koje su njihove mogućnosti i gde su njihove granice.

Druga je kritičko mišljenje. Veštačka inteligencija može da proizvede odgovor koji deluje uverljivo, ali je netačan, nepotpun ili zasnovan na pogrešnim pretpostavkama. Zaposleni zato mora da ume da proveri informacije, proceni kvalitet rezultata i preuzme odgovornost za odluke koje donosi.

Treća je stručna dubina. Bez dobrog poznavanja sopstvene oblasti, čovek teško može da proceni da li je rezultat veštačke inteligencije zaista upotrebljiv. Tehnologija ne zamenjuje potrebu za znanjem; u mnogim situacijama ona povećava značaj kvalitetnog znanja.

Četvrta je komunikacija i saradnja. Sposobnost pregovaranja, vođenja timova, razumevanja potreba klijenata i rešavanja konflikata ostaje veoma važna, naročito u složenim poslovnim situacijama.

Peta je spremnost na učenje tokom čitavog života. Znanja stečena na početku karijere neće nužno biti dovoljna za narednih dvadeset ili trideset godina rada. Profesionalni razvoj mora postati kontinuiran proces.

Dodao bih i etičku odgovornost. U poslovnom okruženju nije dovoljno pitati da li neki alat može nešto da uradi. Moramo da pitamo i da li treba da to uradi, pod kojim uslovima, sa kojim podacima i ko odgovara za posledice.

Kakvu će ulogu u svemu tome imati univerziteti? Da li visoko obrazovanje može da odgovori na promene koje se odvijaju tako brzo?

Prof. dr Milojević: To je jedno od ključnih pitanja, jer se od visokog obrazovanja očekuje da priprema ljude za svet koji se menja brže nego ikada ranije. Univerziteti moraju da sačuvaju svoju osnovnu misiju – razvoj znanja, nauke, kritičkog mišljenja i stručnosti – ali i da pronađu efikasne načine da te vrednosti povežu sa novim potrebama društva i privrede.

Nije rešenje da se studijski programi prilagođavaju svakoj novoj aplikaciji ili tehnološkom trendu. Pojedini alati mogu zastareti za nekoliko godina, dok kvalitetna teorijska osnova, metodološka znanja, sposobnost istraživanja i analitičko razmišljanje ostaju dugoročno vredni.

Istovremeno, visoko obrazovanje ne može da ignoriše promene u načinu rada. Potrebno je da studenti, u skladu sa svojom strukom, razvijaju digitalne kompetencije, razumeju mogućnosti i ograničenja veštačke inteligencije i uče da je primenjuju u rešavanju stvarnih problema.

To podrazumeva više praktičnih zadataka, interdisciplinarnih projekata, saradnje sa privredom i povezivanja teorijskog znanja sa konkretnim profesionalnim situacijama. Potrebno je i da nastavnici dobiju odgovarajuću podršku za unapređivanje sopstvenih kompetencija.

Najvažnije je da univerzitet ne obrazuje samo za prvi posao, već da osposobi pojedinca da tokom čitave karijere može da uči, prilagođava se i preuzima složenije profesionalne odgovornosti.

Kao neko ko se profesionalno bavi akreditacijom i spoljašnjom proverom kvaliteta u visokom obrazovanju, koliko je važno da se promena načina rada odrazi i na sistem obezbeđenja kvaliteta?

Prof. dr Milojević: Iz ugla obezbeđenja kvaliteta, ključno je da obrazovne institucije ne posmatraju digitalnu transformaciju kao puko uvođenje novih alata, već kao proces koji mora imati jasno definisane obrazovne ciljeve i proverljive rezultate.

Ako studijski program uvodi primenu veštačke inteligencije, potrebno je razmotriti šta studenti treba da nauče, kako će se te kompetencije razvijati i na koji način će se procenjivati njihovo ostvarivanje. Važno je i da se utvrdi da li su nastavne metode i načini provere znanja primereni novim okolnostima.

Na primer, ako studenti mogu da koriste generativnu veštačku inteligenciju pri izradi određenog zadatka, visokoškolska ustanova treba jasno da definiše šta je dozvoljeno, šta se očekuje od studenta i kako će se utvrditi njegov individualni doprinos. To ne znači da svaku upotrebu veštačke inteligencije treba zabraniti. Naprotiv, smislenije je razvijati odgovornu i transparentnu primenu, uz očuvanje akademskog integriteta.
U tom kontekstu, značajni su kvalitet nastavnog procesa, kompetencije nastavnika, relevantnost ishoda učenja i doslednost načina na koji se procenjuje stečeno znanje. Institucije moraju da prate promene u strukama za koje obrazuju studente, ali i da zadrže akademsku autonomiju i odgovornost za kvalitet obrazovanja.

Posmatrano iz perspektive NAT-a, važno je naglasiti da tehnološke promene ne umanjuju značaj standarda kvaliteta. One dodatno ističu potrebu da se kvalitet obrazovanja sistematično prati, unapređuje i dokazuje kroz rezultate učenja. Istovremeno, svaka konkretna primena ovih principa mora biti u skladu sa važećim propisima i relevantnim standardima akreditacije.

Da li veštačka inteligencija može da ugrozi vrednost univerzitetske diplome?

Prof. dr Milojević: Ne mislim da je osnovni problem u tome što će diploma izgubiti vrednost, već u tome što će se promeniti očekivanja od osobe koja je poseduje.

Diploma bi trebalo da predstavlja potvrdu da je pojedinac stekao određena znanja i kompetencije, a ne samo da je proveo određeno vreme u obrazovnom sistemu. Ako se način rada u nekoj profesiji promeni, prirodno je da se preispitaju i znanja i veštine koje se očekuju od diplomiranih studenata.

Zato će biti sve važnije da poslodavci ne posmatraju samo naziv diplome, već i konkretne kompetencije kandidata: da li ume da rešava probleme, kritički razmišlja, koristi relevantne tehnologije i primenjuje znanje u praksi.

Ipak, ne treba potcenjivati ulogu formalnog obrazovanja. Kvalitetan studijski program daje sistematično znanje, metodološku osnovu i sposobnost razumevanja složenih problema. To je nešto što se ne može svesti na poznavanje nekoliko digitalnih alata.

Diploma će i dalje imati značaj, ali će se njena vrednost sve više povezivati sa kvalitetom stečenih kompetencija, a ne samo sa formalnim završetkom studija. Univerziteti će, zbog toga, morati jasno da pokazuju šta njihovi studenti znaju i mogu da urade.

Generativna veštačka inteligencija već može da piše tekstove, rešava zadatke, analizira dokumente i kreira prezentacije. Kako će to uticati na način na koji studenti uče i polažu ispite?

Prof. dr Milojević: Veštačka inteligencija otvara značajne mogućnosti za učenje, ali istovremeno zahteva promišljanje načina na koji proveravamo znanje.

Ako student može da dobije kvalitetan početni odgovor na određeno pitanje za nekoliko sekundi, onda reprodukcija informacija sama po sebi ne može biti jedino merilo uspeha. Potrebno je više pažnje posvetiti razumevanju, povezivanju činjenica, argumentaciji, rešavanju problema i sposobnosti da se obrazloži određeni zaključak.

To može značiti veću primenu projekata, studija slučaja, usmenih odbrana, praktičnih zadataka i problemskih situacija u kojima student mora da pokaže kako je došao do rešenja. U nekim oblastima i dalje će biti neophodno neposredno proveravati osnovna znanja, jer bez njih nije moguće odgovorno primenjivati napredne alate.

Važno je, međutim, izbeći drugu krajnost – pretpostavku da je svaka upotreba veštačke inteligencije oblik akademske nepoštenosti. Ako će se od budućih stručnjaka očekivati da koriste ove sisteme u profesionalnom radu, obrazovanje treba da ih nauči kako da to čine pravilno.

Zadatak univerziteta je da pronađu ravnotežu između inovacije i akademskog integriteta, između novih mogućnosti i potrebe da se pouzdano utvrdi šta je student zaista naučio.

Pređimo sa obrazovanja na privredu. Kako bi kompanije trebalo da se pripreme za dolazak veštačke inteligencije i šta to znači za zaposlene?

Prof. dr Milojević: Kompanije bi trebalo da počnu od analize sopstvenih poslovnih procesa, a ne od kupovine najnovijeg tehnološkog rešenja. Prvo treba utvrditi gde postoje ponavljajući zadaci, gde se gubi vreme, koji podaci su dostupni i na kojim mestima bi primena veštačke inteligencije mogla da donese stvarnu korist.

Nakon toga potrebno je pažljivo izabrati alate, obučiti zaposlene i definisati pravila za njihovu upotrebu. Posebnu pažnju treba posvetiti poverljivim informacijama, zaštiti podataka, bezbednosti i proveri rezultata koje sistemi generišu.

Podjednako je važno upravljanje promenama. Ako zaposleni veruju da se tehnologija uvodi isključivo kako bi se smanjio broj radnih mesta, mogu pružati otpor njenoj primeni. Ako razumeju kako im ona pomaže da rade kvalitetnije, brže i sa manje rutinskih opterećenja, mnogo je lakše izgraditi kulturu inovacija.

Poslodavci zato treba da ulažu u usavršavanje zaposlenih, internu mobilnost i programe prekvalifikacije. Nije dovoljno nabaviti tehnologiju; potrebno je razviti ljude koji će umeti da je koriste.

Za privredu je naročito važno da se produktivnost ostvarena primenom veštačke inteligencije pretvori u održivu konkurentsku prednost, bolji kvalitet usluga i nove poslovne mogućnosti. U suprotnom, postoji rizik da se tehnologija uvede bez jasnog ekonomskog opravdanja.

Da li će veštačka inteligencija produbiti razlike između velikih kompanija i malih i srednjih preduzeća, odnosno između razvijenih i manje razvijenih ekonomija?

Prof. dr Milojević: Takav rizik postoji. Velike kompanije uglavnom imaju više finansijskih sredstava, pristup stručnjacima, kvalitetnu infrastrukturu i mogućnost da razvijaju sopstvene sisteme. Male kompanije često nemaju takve kapacitete.

S druge strane, razvoj dostupnih alata omogućava i manjim preduzećima da koriste tehnologije koje su donedavno bile dostupne uglavnom velikim organizacijama. Malo preduzeće može lakše da analizira tržište, unapredi komunikaciju sa klijentima, automatizuje deo administracije ili razvije digitalnu uslugu.

Zbog toga ishod neće zavisiti samo od veličine kompanije, već i od kvaliteta upravljanja, sposobnosti zaposlenih i načina na koji se tehnologija povezuje sa konkretnim potrebama poslovanja.

Kada je reč o Srbiji, važno je da ne posmatramo veštačku inteligenciju isključivo kao tehnološki izazov. Ona je i pitanje obrazovne politike, konkurentnosti privrede, razvoja inovacija i sposobnosti institucija da odgovore na promene.

Imamo priliku da budemo korisnici novih tehnologija, ali i da razvijamo stručnjake, proizvode i usluge koji će biti konkurentni na međunarodnom tržištu. Za to su potrebni kvalitetno obrazovanje, saradnja univerziteta i privrede, ulaganje u istraživanje i razvoj i stvaranje uslova u kojima će se znanje pretvarati u inovacije.

U širem društvenom smislu, da li će veštačka inteligencija povećati nezaposlenost i nejednakost?

Prof. dr Milojević: To je jedno od najvažnijih pitanja na koje još nemamo konačan odgovor. Veštačka inteligencija može da poveća produktivnost i stvori nove ekonomske mogućnosti, ali koristi i troškovi te promene neće nužno biti ravnomerno raspoređeni.

Neki zaposleni moći će da unaprede svoj rad i povećaju svoju vrednost na tržištu. Drugi će se suočiti sa smanjenom tražnjom za određenim veštinama ili potrebom da promene profesiju. Ako obrazovanje, prekvalifikacije i tržište rada ne budu dovoljno brzo reagovali, može doći do povećanja nesigurnosti i nejednakosti.

Poseban izazov predstavlja činjenica da se tehnološke promene mogu odvijati brže od prilagođavanja institucija i sistema obrazovanja. Zbog toga nije dovoljno osloniti se isključivo na sposobnost pojedinca da se sam snađe.

Potrebni su dostupni programi celoživotnog učenja, kvalitetna profesionalna orijentacija, saradnja obrazovnih ustanova i poslodavaca i javne politike koje olakšavaju prelazak između zanimanja. Važno je da ljudi koji su najviše izloženi promenama imaju stvarnu mogućnost da steknu nova znanja i pronađu drugačije zaposlenje.

U najširem smislu, pitanje veštačke inteligencije nije samo pitanje toga koliko će ekonomija postati produktivnija. To je i pitanje načina na koji ćemo raspodeliti koristi od te produktivnosti, sačuvati dostojanstvo rada i omogućiti ljudima da aktivno učestvuju u društvu koje se menja.

Postoji i bojazan da ćemo, oslanjajući se na veštačku inteligenciju, vremenom izgubiti sposobnost samostalnog razmišljanja. Koliko je ta bojazan opravdana?

Prof. dr Milojević: Opravdana je ukoliko tehnologiju koristimo nekritički. Ako svaki problem prepustimo sistemu da ga reši, a pritom ne pokušavamo da razumemo postupak i proverimo rezultat, možemo postati zavisni od alata čije funkcionisanje ne razumemo dovoljno.

Ipak, takav ishod nije neizbežan. Kalkulator nije ukinuo potrebu za matematičkim razmišljanjem, niti su internet i digitalne biblioteke ukinuli potrebu za naučnim istraživanjem. Ali svaka tehnologija menja način na koji učimo i radimo, pa je važno da razvijamo navike koje čuvaju intelektualnu samostalnost.

Veštačku inteligenciju trebalo bi posmatrati kao sredstvo koje proširuje naše mogućnosti, a ne kao zamenu za lični sud. Korisno je tražiti od nje da ponudi više pristupa problemu, ukaže na nedostatke argumentacije ili pomogne u analizi podataka. Ali konačna procena mora da uključi ljudsko razumevanje, proveru činjenica i odgovornost.

U obrazovanju je to naročito važno. Student mora da razvije sposobnost da samostalno razmišlja pre nego što može kvalitetno da proceni odgovor koji mu nudi veštačka inteligencija. U suprotnom, postoji rizik da dobije privid znanja, bez dubljeg razumevanja.

Gde su granice primene veštačke inteligencije? Postoje li oblasti u kojima čovek mora da zadrži odlučujuću ulogu?

Prof. dr Milojević: Postoje situacije u kojima su posledice odluka toliko značajne da se ne možemo zadovoljiti samo tehnološkom efikasnošću. To se odnosi, između ostalog, na medicinu, obrazovanje, zapošljavanje, finansijske usluge i javnu upravu.

Veštačka inteligencija može da pruži korisne analize i preporuke, ali moramo znati na osnovu kojih podataka i kriterijuma one nastaju, koliko su pouzdane i da li postoji mogućnost prigovora ili ljudske provere.

U obrazovanju, na primer, automatizovani sistem može da pomogne u analizi rezultata studenata, ali odluke koje utiču na prava i budućnost pojedinca moraju se donositi u skladu sa propisima, jasno utvrđenim kriterijumima i odgovarajućim stručnim nadzorom.

Važni su i zaštita privatnosti, sprečavanje diskriminacije, transparentnost i jasno određivanje odgovornosti. Činjenica da je odluku preporučio ili pripremio algoritam ne oslobađa instituciju ili pojedinca odgovornosti za njenu primenu.

Evropski regulatorni okvir, uključujući Akt o veštačkoj inteligenciji Evropske unije, pokazuje da se razvoj ovih tehnologija sve više povezuje sa procenom rizika i zaštitom osnovnih prava. Za organizacije je zato važno da prate propise koji se na njih primenjuju i da odgovornu primenu veštačke inteligencije uključe u svoje poslovne procese.

Tehnološki napredak i odgovornost ne treba da budu suprotstavljeni. Naprotiv, odgovornost je jedan od uslova da se nove tehnologije koriste na održiv i društveno prihvatljiv način.

Ako biste morali da izdvojite jednu najveću grešku koju pojedinci mogu da naprave u odnosu na veštačku inteligenciju, koja bi to bila?

Prof. dr Stefan Milojević: Najveća greška bila bi da verujemo da će se promena dogoditi drugima, ali ne i nama.

Neko može da smatra da je njegova profesija potpuno zaštićena jer se oslanja na dugogodišnje iskustvo. Drugi može da misli da je dovoljno naučiti da se koristi jedan alat i da je time završio proces prilagođavanja. Oba pristupa nose rizik.

Prvi zanemaruje činjenicu da se sadržaj rada menja i u tradicionalnim profesijama. Drugi potcenjuje značaj stručnog znanja i sposobnosti da se tehnologija primeni u različitim okolnostima.

Najbolji odgovor jeste kombinacija profesionalne osnove, spremnosti na učenje i otvorenosti prema promenama. Ne moramo svi postati stručnjaci za veštačku inteligenciju, ali moramo razumeti kako ona utiče na naš posao i koje mogućnosti nam pruža.

Za zaposlene to znači da ne čekaju da promena postane neizbežna. Za poslodavce znači da ne odlažu razvoj kompetencija svojih timova. Za obrazovne ustanove znači da promene planiraju sistematično, a ne tek kada postanu neizbežne.

I za kraj, šta biste poručili mladima koji danas biraju fakultet i profesiju, ali i ljudima koji su već izgradili karijeru i pitaju se da li će njihovo znanje vredeti za deset ili dvadeset godina?

Prof. dr Stefan Milojević: Mladima bih poručio da ne biraju budućnost iz straha od tehnologije, već na osnovu interesovanja, sposobnosti i spremnosti da uče. Ne postoji jedna profesija koja će garantovati sigurnost u svim okolnostima. Postoji, međutim, kombinacija znanja, praktičnih veština i ličnih kompetencija koja povećava sposobnost prilagođavanja.

Treba izabrati kvalitetno obrazovanje, izgraditi čvrstu osnovu u određenoj oblasti i naučiti kako se koriste alati koji tu oblast unapređuju. Istovremeno, ne treba zanemariti komunikaciju, etiku, kreativnost i sposobnost rešavanja problema.

Onima koji već rade poručio bih da profesionalno iskustvo ne gubi vrednost samo zato što se pojavila nova tehnologija. Naprotiv, iskustvo može biti velika prednost kada se poveže sa novim znanjima. Ali ta prednost nije automatska: potrebno je biti spreman da se postojeće navike preispitaju i da se nauči nešto novo.

A društvu u celini potrebna je svest da je prilagođavanje tehnološkim promenama zajednička odgovornost. Pojedinci treba da uče, kompanije da ulažu u ljude, univerziteti da unapređuju obrazovanje, a institucije da stvaraju uslove za odgovornu primenu novih tehnologija.

Na kraju, verujem da suštinsko pitanje nije da li će veštačka inteligencija biti pametnija, brža ili efikasnija u pojedinim zadacima. Mnogo važnije pitanje je da li ćemo mi postati sposobniji da koristimo njene mogućnosti za razvoj znanja, unapređenje rada i rešavanje problema.

Budućnost neće pripadati samo onima koji znaju da koriste veštačku inteligenciju, već onima koji razumeju svoju struku, umeju kritički da procene njene rezultate i znaju kako da tehnologiju pretvore u stvarnu vrednost za ljude i društvo.

Autor: D.B.