Zoran Đorđević, bivši ministar, objavio je novi autorski tekst za „Politiku“ koji prenosimo u celosti.
Postoje trenuci kada država mora sebi da postavi najteže pitanje: da li zaista odlučujemo o svojoj sudbini ili samo biramo između mogućnosti koje su nam drugi ostavili?
Srbija je kroz istoriju često plaćala visoku cenu zato što se nalazila na raskrsnici velikih interesa. Zato danas nemamo pravo ni na naivnost ni na strah. Naša obaveza je da razgovaramo sa svima, da ne zavisimo ni od koga i da u presudnom trenutku izaberemo ono što je najbolje za Srbiju.
Suverenitet danas nije samo zastava, granica, vojska i mesto u Ujedinjenim nacijama. Pravi suverenitet vidi se onda kada možete da donesete odluku i da izdržite njenu cenu. Kada možete da kažete „da“ zato što to želite, a ne zato što morate. Kada možete da kažete „ne“, a da se zbog tog „ne“ ne zaustavi vaša ekonomija, energetika, odbrana ili budućnost. Suverenitet je, najjednostavnije rečeno, pravo na alternativu. Ko ima samo jedan put, nema izbor. Ko ima samo jednog dobavljača, jednog zaštitnika, jedno tržište ili jednog političkog oslonca, može sebe da naziva nezavisnim, ali njegova sloboda traje samo dok se interesi tog drugog ne promene. Zato ozbiljna država ne zatvara vrata. Ona ih otvara što više.
Nama je potrebna Evropa, njena tržišta, pravna sigurnost, znanje, kapital i tehnologija. Potrebna nam je saradnja sa Sjedinjenim Državama, Kinom, Rusijom, Bliskim istokom, Afrikom i Azijom. Ali prijateljstvo nije poslušnost. Partnerstvo nije zavisnost. Zahvalnost ne sme da postane odricanje od sopstvenog interesa. Srbija ne treba da bira između Istoka i Zapada kao da su to dve tuđe kuće u koje moramo da se uselimo. Srbija mora da izgradi svoju kuću dovoljno čvrsto da u njoj može da primi svakoga, a da ključeve ne preda nikome. To je politika odrasle države.
Ako se svet menja, i mi moramo da preispitujemo svoje odgovore. Savezi nisu svetinja. Neutralnost nije svetinja. Članstva nisu svetinja. Svetinja je interes Srbije i bezbednost njenih građana. Sve drugo su instrumenti koji vrede onoliko koliko služe tom cilju. Ako jednog dana procenimo da nam dublja integracija donosi više sigurnosti, o tome treba razgovarati bez straha. Ako procenimo da nam sadašnja pozicija daje veću slobodu, treba da je čuvamo. Ali odluka ne sme biti doneta ni iz inata prema jednima, ni da bismo se dopali drugima. Mora biti hladna, racionalna i naša. Država koja odluke donosi da bi nekoga razljutila nije suverena. Država koja ih donosi da bi nekoga zadovoljila takođe nije suverena. Suverena je ona koja zna zašto nešto radi i može da podnese posledice svog izbora. Zato nam treba nova kultura državnog razmišljanja. Kada gradimo gasovod, moramo da znamo gde je drugi pravac. Kada uvodimo informacioni sistem, moramo da znamo ko kontroliše podatke. Kada kupujemo vojnu opremu, moramo da znamo možemo li da je održavamo ako se politička klima promeni. Kada izvozimo, moramo otvarati nova tržišta pre nego što nam stara postanu problem. Avion ima rezervne sisteme ne zato što očekuje nesreću, već zato što životi ljudi ne smeju da zavise od nade. Isto je sa državom. Rezervni put nije znak nepoverenja prema partneru. To je znak odgovornosti prema sopstvenom narodu. U tome je i smisao naše neutralnosti. Ako smo u energiji vezani za jedan izvor, u tehnologiji za jednog dobavljača, u finansijama za jedno tržište, a u bezbednosti za tuđu volju, onda smo neutralni samo na papiru. Neutralnost ima smisla samo kada iza nje stoje snaga, industrija, vojska, stabilne finansije, znanje i mogućnost izbora.
Svet postaje tvrđi i manje predvidiv. Pravila postoje, ali ih moćni često tumače prema sopstvenim interesima. Male države zato ne smeju da čekaju da neko drugi čuva njihovo pravo na glas. Srbija tu ima šta da kaže. Naše iskustvo nas je naučilo da međunarodno pravo ne sme da bude meni iz kojeg velike sile biraju ono što im odgovara. Ali naučilo nas je i da država ne sme zauvek da živi od sopstvenih rana. Nije dovoljno ponavljati šta nam je učinjeno. Mnogo je važnije pokazati šta smo iz toga naučili. Poštovanje ne dolazi iz slabosti, poslušnosti niti iz molbe da nas neko razume. Poštovanje dolazi kada ste korisni kao partner, ozbiljni kao država i dovoljno snažni da imate svoj stav. Ne treba da sanjamo da postanemo velika sila. Potrebno je da budemo država koju je skupo ignorisati, korisno imati za prijatelja i teško naterati da radi protiv svog interesa. Potrebne su nam institucije koje traju duže od mandata, vojska koja odvraća, ekonomija koja može da izdrži udar, obrazovani ljudi, domaća industrija, sigurna energija i diplomatija koja razume da princip bez interesa može biti naivnost, ali da interes bez principa postaje trgovina državom. Srbija mora da zna šta neće. Ali još važnije, mora da zna šta hoće.
Nezavisnost znači da odluku možete da donesete sami. Suverenitet znači da možete da podnesete cenu sopstvene odluke. A patriotizam znači da u toj odluci nijedan savez, partija, funkcija, ideologija ni lična ambicija ne budu iznad države kojoj pripadamo. Država koja ima samo jedan izlaz više ne bira svoj put. Put je već izabrao nju. Zato Srbija treba da ima mnogo otvorenih vrata, da bude dovoljno hrabra da kroz prava vrata uđe kada za to dođe vreme, ali i dovoljno mudra da nikada ne zaboravi čiji ključ drži u ruci.
Jer na kraju, iznad Istoka i Zapada, iznad članstava i neutralnosti, iznad vlada koje dolaze i odlaze, postoji samo jedna trajna obaveza: Srbija. Sve drugo je sredstvo. Ona je cilj.
Autor: Zoran Đorđević
