'Demokratija sa zaključanim gepekom': Opozicionarka iz Čačka razvalila blokadersku listu!

Milica Dimitrijević navodi da će izbori u Srbiji biti održani 25. oktobra i ironično primećuje da, sudeći po onome što se poslednjih dana može čuti, izgleda da je konačno pronađen "savršen izborni model".

„Birač izađe na biračko mesto, uzme olovku, zatvori oči i zaokruži ono što mu se učini najplemenitijim, najčistijim i najstudentskijim. Po mogućnosti bez imena. Bez programa. Bez pitanja. Bez informacije o tome ko će sutra sedeti u Skupštini. Jer šta će mu informacije kad ima osećaj?“

Ona kaže da se tako došlo do ideje da bi prava opozicija trebalo da uradi ono što opozicija, valjda, nikada nije radila, da ne izađe na izbore, povuče svoje liste, pokloni svoje glasove i skloni se, a da sve to uradi u ime demokratije.

„Danas je deo akademske zajednice pozvao demokratske opozicione stranke i pokrete da ne kandiduju svoje liste, već da podrže studentsku listu. Argument je da je ovo istorijski trenutak i da bi svi demokratski akteri trebalo da se okupe oko jedne liste.“

Dimitrijević kaže da je to u redu, ali poziva da se na trenutak pokuša nešto krajnje retko, da se razmišlja o tome šta se tačno traži od opozicije.

„Da ljudi koji godinama imaju svoje birače, svoje članove, svoje organizacije, svoje programe i svoje političke odgovornosti kažu: 'Izvol'te. Mi nećemo. Evo vam naši glasovi. Evo vam naši birači. Evo vam infrastruktura. Evo vam sve što imamo. Samo nam nemojte reći ko ste, šta ćete tačno raditi i sa kim ćete sutra praviti vlast.'“

Ona dodaje da, ako neko pita ko je na toj listi, odgovor glasi da će saznati, a na pitanje kada, odgovor je da će to biti kada bude vreme, odnosno kada oni odluče.

Izbori u Srbiji biće 25. oktobra.
I, sudeći po onome što poslednjih dana slušamo, izgleda da smo konačno pronašli savršen izborni model: birač izađe na biračko mesto, uzme olovku, zatvori oči i zaokruži ono što mu se učini najplemenitijim, najčistijim i najstudentskijim. Po…

— Milica Dimitrijević (@bumbarmara) 09. септембар 2026.

„Transparentnost na odloženo. Demokratija sa zaključanim gepekom.“

Zatim, kako navodi, dolazimo do druge fascinantne tvrdnje, da opozicija otima glasove studentima, iako joj se svakodnevno objašnjava da će dobiti manje od jedan odsto, da je politički mrtva, da nema šta da traži i da će samo rasuti glasove.

„Dobro. Ako će zaista dobiti jedan odsto ili manje, šta tačno otimaju? Jedan odsto? To je, dakle, ta velika izborna pljačka: neko će ti ukrasti glas koji, prema sopstvenoj proceni, ionako ne bi dao opoziciji.“

Dimitrijević pita da, ako su toliko nebitni, zašto je potrebno toliko energije da ih se ubedi da ne postoje i kako će baš taj jedan odsto odlučiti o sudbini Srbije ako neće dobiti ni jedan odsto.

„Ako su politički mrtvi, zašto ih svakog dana ponovo sahranjujete?“

Ona se osvrće i na tvrdnju da su studenti iznad politike, ističući da su studenti građani i da, naravno, imaju pravo da naprave listu, kandiduju se i kažu da ne žele stranke na svojoj listi.

„Sve legitimno. Ali zar nije legitimno i da političke stranke kažu: 'Hvala, ali mi ćemo ipak izaći na izbore'?“

Dimitrijević navodi da opozicija, koliko god nekome bila mrska, ipak ima birače, posebno parlamentarna opozicija, kao i ljude koji su godinama uz te stranke, programe, ideologiju i političku odgovornost.

„Ima i ljude koji su godinama plaćali cenu opozicionog delovanja: bili hapšeni, prebijani, vređani, otpuštani, tabloidno razvlačeni i politički uništavani. A ni njihove porodice nisu mnogo bolje prošle.“

Ona ocenjuje da je ovo, čini se, prvi put u istoriji
parlamentarizma da se od opozicije traži da pobedi tako što će se skloniti sa biračkog listića, umesto da napravi bolju kampanju, popravi program, privuče nove birače, napravi zajedničku listu ili postigne dogovor.

„Nego da nestane. Da pokloni svoje glasove. Da kaže svojim biračima: 'Znate, mi smo se godinama borili da jednog dana možete slobodno da glasate. E, pa sad smo odlučili da je najbolje da nemate baš toliko izbora.'“

Dimitrijević zatim postavlja pitanje ko garantuje da je nova politika zaista ono što građani žele, podsećajući da je od početka poruka bila da će imena biti objavljena tek kada izbori budu raspisani.

„Izbori su sada raspisani, pa je sasvim legitimno pitati: kada ćemo saznati ko su ljudi koji traže naš glas i za šta će taj glas koristiti?“

Ona kaže da je tokom celog procesa javnost dobijala delove priče, spiskove, procurela dokumenta, predloge za veto, informacije o unutrašnjim neslaganjima od strane izvora bliskih studentima i od strane izvora bliskih izvorima bliskim studentima, kao i različite verzije događaja.

„Samim tim, umesto jasne slike, dobili smo politički escape room: javnost pokušava da sastavi slagalicu iz curenja, demantija, poludemantija i izvora 'bliskih studentima'. Samo što na kraju ne dobiješ ključ. Dobiješ glasački listić.“

Dimitrijević ukazuje i na, kako kaže, zanimljiv paradoks, pa pita zašto je toliko važno ko je politički prihvatljiv da se nađe na listi ako je cilj napraviti listu iznad partijskih i ideoloških podela.

„Ako politika ne zanima studente, zašto se kandidati proveravaju upravo kroz političke i ideološke kriterijume? A ako ih politika zanima, što je potpuno legitimno, zašto se onda građanima objašnjava da je svaka druga politika prljava, a ova nekako po definiciji čista?“

Ona se potom vraća na priču o otimanju glasova i kaže da opozicija navodno otima glasove studentima, kao da su studenti vlasnici svih glasova u Srbiji i kao da birački listić dolazi sa studentskim pečatom.

„Ne dolazi. Glas pripada biraču. Ne opoziciji. Ne studentima. Ne zboru. Ne partiji. Ne 'pravoj Srbiji'. Ne 'pravom narodu'. Biraču.“

Dimitrijević ističe da građanin nije ničija svojina i da je zato suludo govoriti o tome da jedna lista otima glasove drugoj, jer će ljudi glasati za ono što žele, a ne za ono što im neko odredi kao jedini ispravan izbor.

„I šta ćemo sa ljudima koji se ne slažu sa studentskom listom? Njih ćemo valjda proglasiti izdajnicima?“

Ona navodi da zborovi građana poručuju „Gledamo vas“ i „Samo glas za studente je pravi izbor“, uz napomenu da parafrazira jer nema ni ona živce da čita baš svaku nebulozu.

„Demokratija je, dakle, stigla do faze u kojoj je dozvoljeno slobodno glasati, pod uslovom da glasaš pravilno.“

Dimitrijević ironično dodaje da još samo treba uvesti elektronski sistem koji će na biračkom mestu šapnuti: „Jesi siguran da 'oćeš da zaokružiš baš tog bednika?!“

„Pa da se zaokruživanje opozicione liste potvrđuje dvostrukom autentifikacijom. 'Unesi razlog zbog koga si izabr'o pogrešnu opciju.'“

Ona navodi da je danas proevropska opozicija potvrdila izlazak na izbore, dok su druge opozicione stranke napravile drugačije izbore, pa neko ide sa studentima, neko samostalno, neko u koaliciji, a neko podržava studentsku listu.

„Dakle, konačno imamo ono što se mesecima tražilo: opozicija je dobila mogućnost da bira. I izabrala je. Neko ide sa studentima. Neko ide samostalno. Neko u koaliciji. I to je, zamislite, politika.“

Dimitrijević ocenjuje da je politika prljava, komplikovana, nesavršena i često iritantna, ali da je ipak politika.

„Ono što je posebno fascinantno jeste količina besa koja se izliva upravo prema PES-u. Ne prema vlasti. Ne prema SNS-u. Ne prema sistemu koji opozicija godinama kritikuje. Ne prema ogromnoj prednosti koju vlast ima u infrastrukturi i resursima.“

Ona kaže da je problem, prema takvim reakcijama, to što je nekoliko opozicionih stranaka reklo da izlazi na izbore i da se sada govori kako su gotovi, da neće preći cenzus, da su politički mrtvi, da ih niko neće, da su nebitni i da će dobiti jedan odsto, ako i toliko.

„Pa čekajte malo. Ako su toliko nebitni, zašto je potrebno toliko energije da ih se ubedi da ne postoje? Ako neće dobiti ni jedan odsto, zašto se panično objašnjava kako će upravo taj jedan odsto odlučiti sudbinu Srbije?“

Dimitrijević dodaje da ljudi koji su politički mrtvi obično imaju jednu veliku prednost, ne moraju da se pravdaju što su živi.

„A onda dobijamo savršeno logičnu konstrukciju: Studentska lista je toliko jaka da opozicija ne sme da joj uzme ni jedan glas. Ali je opozicija toliko slaba da neće dobiti ni jedan glas.“

Ona nastavlja da je studentska lista navodno toliko nepolitička da ne sme da objavi imena, ali toliko politički važna da svi ostali treba da joj prepuste izbore.

„Studenti ne žele stranke, ali žele njihovu infrastrukturu. Ne žele njihove funkcionere, ali žele njihove birače. Ne žele njihove liste, ali žele da se njihove liste povuku. Ne žele politiku, ali žele da odlučuju ko sme na izbore. I sve to treba prihvatiti kao potpuno logičnu celinu?“

Dimitrijević smatra da opozicija ne treba da se povuče, ne zato što je savršena, jer nije, niti zato što su Đilas, Ponoš, Aleksić, Grbović, Ćuta ili bilo ko drugi iznad kritike, jer nisu.

„Naprotiv. Treba ih kritikovati. Treba ih pritiskati. Treba ih terati da sarađuju, da objasne šta nude građanima i da odgovore na pitanja o ekonomiji, EU, Kosovu, pravosuđu, medijima, obrazovanju, zdravstvu, korupciji, javnim preduzećima i svemu ostalom što će sutra biti njihov posao ako dođu na vlast.“

Ona kaže da treba pitati sve, studente, opoziciju, vlast, desnicu i levicu, jer demokratski izbori nisu takmičenje u tome ko će najglasnije reći da mu treba verovati.

„Izbori postoje da bismo pitali: 'Zašto?'“

Dimitrijević smatra da, ako se neko plaši da će opozicija rasuti glasove, treba da napravi bolju opozicionu politiku, ubedi birače, napravi bolji program i listu kojoj će ljudi verovati.

„Neka razgovara sa građanima. Neka razgovara i sa studentima. Neka razgovara čak i sa onima koji ih ne podnose.“

Ona poručuje da od građana ne treba tražiti da ukinu sopstveni izbor kako bi jedan izbor izgledao veći, jer to nije sabiranje, već brisanje.

„Na kraju ostaje jedno sasvim jednostavno pitanje: Ako je studentska lista zaista najbolji izbor za Srbiju, neka izađe pred građane. Sa imenima. Sa programom. Sa jasnim odgovorima. Sa ljudima koji će sutra preuzeti odgovornost.“

Dimitrijević kaže da lista treba da kaže šta želi od države, šta misli o Evropi, ekonomiji, pravosuđu, obrazovanju, zdravstvu i medijima, kao i kakvu Srbiju želi.

„I, ono što ja negde potajno i želim, možda zaista i bude imala u velikoj, ili bar dovoljnoj većini prihvatljive kandidate. Ali neka tek tada birači odluče.“

Ona navodi da, ako studentska lista pobedi, čestitaće joj, ako izgubi, prihvatiće rezultat, kao što će opozicija prihvatiti svoj rezultat ako izgubi, a vlast svoj ako izgubi.

„To se zove izbor. IZBORI, ljudi! A ne: 'GLEDAMO VAS.'“

Dimitrijević poručuje da građani treba da gledaju vlast, opoziciju i studentsku listu, da gledaju ko je na kojoj listi, ko s kim pravi vlast, ko sutra menja mišljenje i ko se zaklinje u demokratiju dok drugima objašnjava da nemaju pravo da se kandiduju.

„Ne. Vi gledajte nas! Mi ćemo gledati vas. Gledaćemo vlast. Gledaćemo opoziciju. Gledaćemo studentsku listu.“

Ona na kraju ističe da će građani glasati sami, bez tutorstva, bez političkog staratelja i bez zborovskog odobrenja, jer njen glas nije ničije nasledstvo, ni studentsko, ni opoziciono, ni Vučićevo, ni zborovsko.

„Moj je. I možda je to jedina stvar oko koje bi svi, konačno, morali da se složimo.“