Strateška logika angažovanja Srbije

Možda vam je promaklo, ali prošle nedelje je američka politika prema Zapadnom Balkanu napravila značajan korak napred. Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić i državni sekretar Marko Rubio 17. jula su zvanično pokrenuli strateški dijalog između dve zemlje. Ova inicijativa pripremana je više od godinu dana, i iako su detalji i dalje oskudni, potencijalni ulozi za Trampovu administraciju su značajni — iz najmanje četiri razloga.

Prvi je energetska bezbednost. Trampova administracija je s pravom postavila diverzifikaciju energije na Zapadnom Balkanu kao prioritet. Nadovezujući se na prošlogodišnji ministarski sastanak Partnerstva za transatlantsku energetsku saradnju u Atini, SAD su se pridružile Bugarskoj, Grčkoj, Moldaviji, Rumuniji i Ukrajini u unapređenju Vertikalnog gasnog koridora — rute sever-jug projektovane za dovođenje američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) i azerbejdžanskog gasa u Centralnu i Istočnu Evropu i Balkan, čime se smanjuje preostala zavisnost kontinenta od ruske energije. Srbija ima veliku ulogu u ovim planovima, jer se nalazi na toj ruti i već ima infrastrukturu da postane ključno energetsko tranzitno čvorište. Pored toga, Beograd sada gradi gasne interkonekcije sa Rumunijom i Severnom Makedonijom, što će omogućiti veći uvoz energenata koji ne dolaze iz Rusije.

To je izuzetno važna stvar, s obzirom na to da ruski državni energetski konglomerat Gasprom trenutno drži većinski udeo u NIS-u, nacionalnoj naftnoj kompaniji Srbije. Poslednjih godina, Rusija je koristila NIS kao geopolitičko oruđe za finansiranje niza operacija štetnog uticaja u Srbiji, od podsticanja protesta do raspirivanja antiameričke propagande. U okviru širih mera usmerenih na ruski energetski sektor, Trampova administracija je prošlog oktobra uvela sankcije NIS-u, a taj pritisak je dao rezultate: u januaru je mađarska energetska kompanija MOL uskočila i potpisala sporazum o preuzimanju ruskog udela, iako se taj posao u međuvremenu suočio sa kašnjenjima. Ipak, čini se da je Vlada Srbije ozbiljna u nameri da prekine ovu zavisnost; njen budžet za 2026. godinu, usvojen još u decembru, izdvaja 164 milijarde dinara (oko 1,6 milijardi dolara) za energetsku bezbednost — sredstva koja bi mogla biti iskorišćena za nacionalizaciju NIS-a ukoliko Rusi na kraju odbiju prodaju. Intenzivirani strateški dijalog sa Vašingtonom može pomoći u ubrzanju ove tranzicije i čvršćem povezivanju Srbije sa američkim i zapadnim lancima snabdevanja energijom, čime bi se Moskvi oduzela jedna od njenih najdelotvornijih preostalih geopolitičkih poluga na Balkanu.

Drugi razlog su strateški minerali. Iako to nije široko poznato, Srbija poseduje najveće rezerve litijuma u Evropi. Na primer, nalazište Jadar u zapadnoj Srbiji svrstava se među najznačajnija u svetu, a procenjuje se da može zadovoljiti i do 90% trenutnih potreba Evrope za litijumom. Srbija se obavezala da ove rezerve razvija sa Evropom, a ne sa Kinom, formalizujući 2024. godine strateško partnerstvo sa EU o sirovinama i lancima vrednosti baterija, a nakon toga obezbeđujući uključenje Jadra kao ključne lokacije u Aktu EU o kritičnim sirovinama. Ovi koraci odražavaju svesne odluke Vlade Srbije da svoj najvredniji strateški resurs veže za zapadni lanac snabdevanja, umesto za kineski. To je trend koji treba podsticati, jer Vašington ima direktan interes da obezbedi diverzifikaciju globalnog snabdevanja litijumom van domašaja Pekinga.

Treći razlog je modernizacija odbrane. Srbija aktivno modernizuje svoju vojsku, nabavljajući borbene avione od Francuske, transportne avione od Španije, helikoptere od Nemačke i niz sistema od Izraela. Ipak, uzastopne administracije u Vašingtonu istorijski su bile oprezne kada je reč o prodaji američkog naoružanja Beogradu, delom i zbog protivljenja suseda u regionu. Međutim, ova obazrivost postaje sve kontraproduktivnija, jer bi srpska vojska opremljena američkim sistemima bila interoperabilnija sa NATO-om, transparentnija i više usmerena ka zapadnim standardima umesto ka ruskim.

Konačno, tu je i sve veća vrednost Srbije kao partnera na Bliskom istoku. Beograd se pokazao kao pouzdan prijatelj dva ključna saveznika SAD: Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata. Srbija je bila jedna od retkih evropskih zemalja koja je pružila značajnu vojnu podršku Izraelu nakon 7. oktobra 2023. godine, a ta politika je nastavljena uprkos pritisku drugih evropskih država. Kao rezultat toga, odnosi između dve zemlje su procvetali, uz konkretnu korist za obe strane. Na primer, izraelski vojni proizvođač Elbit Systems trenutno gradi postrojenje za proizvodnju dronova u Srbiji vredno 2 milijarde dolara — jedno od svojih retkih takvih postrojenja van Izraela. U međuvremenu, Emirati su postali jedan od najvažnijih neevropskih partnera Srbije. Tokom protekle decenije i po, UAE su uložili znatna sredstva u zemlju, pokrećući projekte u rasponu od obnovljive energije do digitalne infrastrukture. Ova saradnja donela je jasne koristi Beogradu, dajući ujedno Abu Dabiju strateško uporište na Balkanu za bolji parir regionalnim rivalima kao što je Turska.

Sve to čini Srbiju korisnim multiplikatorom snage za prioritete SAD na Bliskom istoku u trenutku kada Trampova administracija aktivno dovodi u pitanje posvećenost mnogih svojih drugih kontinentalnih partnera.

Pokretanje strateškog dijaloga između Vašingtona i Beograda prošle nedelje pomaže u napretku na sva četiri plana. Ono što sledi — u smislu konkretnih rezultata u oblasti energije, strateških minerala, odbrane i regionalnih partnerstava — odrediće da li će se trenutna prilika pretočiti u trajne strateške dobitke za Sjedinjene Američke Države na Zapadnom Balkanu.

https://www.forbes.com/sites/ilanberman/2026/07/20/the-strategic-logic-of-engaging-serbia/

Autor: Ilan Berman