Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
Kada se govori o raspadu Jugoslavije, gotovo uvek se govori o granicama, imovini, arhivima, dugovima i međunarodnim sporazumima. Međutim, postoji jedno nasleđe koje nijedna komisija nije mogla da podeli, niti ga može rešiti bilo koji međunarodni ugovor. To je psihološko nasleđe.
Dvadeset pet godina nakon potpisivanja Sporazuma o sukcesiji jasno je da su države naslednice uglavnom rešavale pravna pitanja. Ali pravo nikada nije moglo da reši ono što se nalazi u ljudima – sećanja, strahove, nepoverenje i različita tumačenja prošlosti. Svako društvo koje prođe kroz veliki istorijski lom nosi dve vrste nasleđa. Prvo je materijalno. Njega čine zgrade, arhivi, kulturna dobra i finansijska sredstva. Drugo je mnogo snažnije. To je način na koji ljudi razmišljaju o sebi i o drugima.
Deca rođena mnogo godina nakon raspada Jugoslavije nisu živela u toj državi. Ipak, često nasleđuju emocije svojih roditelja i dedova. Ne nasleđuju Jugoslaviju, već priče o Jugoslaviji. Upravo zbog toga Balkan i danas često više razgovara o prošlosti nego o budućnosti. To je najveći izazov regiona. Istorija se mora poštovati, ali ne sme postati zatvor iz kojeg nove generacije neće moći da izađu. Zato verujem da je danas važnije nego ikada graditi društva zasnovana na odgovornosti, slobodi pojedinca, vladavini prava i snažnim institucijama.
Upravo su to vrednosti koje su decenijama omogućavale razvoj najuspešnijih zapadnih demokratija, pre svega Sjedinjenih Američkih Država Američki model nije savršen i niko ne tvrdi da jeste. Ali njegova najveća snaga nije u tome što nikada nije grešio, već u sposobnosti da kroz slobodu, inovacije, preduzetništvo i otvorenu javnu raspravu stalno stvara prostor za napredak. Balkanu danas nije potrebna nova podela. Potrebna mu je nova psihologija. Psihologija u kojoj uspeh suseda nije pretnja, već prilika za saradnju. Psihologija u kojoj mladi ne odlaze zato što beže od prošlosti, već ostaju zato što vide budućnost. Psihologija u kojoj se države takmiče znanjem, tehnologijom, ekonomijom i kvalitetom života, a ne istorijskim optužbama. Upravo zato mislim da je najveći izazov narednih decenija završiti ono što nijedan sporazum nije mogao da završi.
Ne pravno nasledstvo. Već psihološko. Tek kada nove generacije budu gradile odnose na poverenju, odgovornosti i zajedničkim interesima, umesto na nasleđenim podelama, moći ćemo da kažemo da je proces raspada Jugoslavije zaista ostao deo istorije. Budućnost Balkana neće odrediti ono što smo nasledili. Odrediće ono što ćemo zajedno izgraditi.
Autor: Pink.rs
