Autorski tekst Zorana Đorđevića, bivšeg ministra, za „Politiku“, prenosimo u celosti.
- Postoji jedna vrsta političke toplote koja narodu kratko prija, a državu dugoročno razara. To je toplota parole, toplota tabora, toplota lakih mržnji i brzih oduševljenja. U njoj se ljudi brzo prepoznaju, lako svrstaju i još lakše zavade. Ali budućnost se ne greje tim ognjem.
Budućnost traži hladnu glavu, tačan račun i sposobnost da se razlikuje država od vlasti, učinak od propagande, kritika od slepila i lojalnost od koristi. Ko tu razliku ne vidi, može da bude glasan, ali teško može da bude koristan. Tu počinje glavni problem velikog dela naše opozicione pameti. Ona često veruje da je dovoljno osporiti jednog čoveka da bi se osporilo delo, i da je dovoljno osporiti delo da bi se ponudila alternativa. Kao da je negacija program. Kao da je gnev plan. Kao da je dovoljno svaki dan dokazivati da nešto ne valja, pa da narod sam zaključi da onaj koji kritikuje zna i kako se vodi zemlja. A narod nije ni slep, ni bez pamćenja. Vidi on bahatost, zamor sistema, loše kadrove, preteranu blizinu koristi i moći. Ali isto tako zna vreme kada je Srbija krenula napred, kada se trgla, kada je počela da se gradi, privlači kapital, otvara puteve…
Ko to ne ume da prizna, ne deluje hrabro, nego uskogrudo. Jer politika nije umetnost da poričeš sve. Politika je umetnost da razlikuješ temelj od pukotine. Nevolja nije samo u onima koji ne vide učinak. Nevolja je i u onima koji misle da se učinak može trošiti kao nasledstvo. Svaki ozbiljan državnički bilans oko sebe stvara dve vrste ljudi: one koji su nešto gradili i one koji su došli kada je već bilo šta da se uzme. Prvi donose meru.
Drugi donose udobnost. Prvi upozoravaju, drugi umiruju. Prvi štite rezultat, drugi štite pristup rezultatu. Gotovo po pravilu, što sistem duže traje, sve više voli ove druge, jer su prijatniji za slušanje. Tako se polako, bez formalne odluke, iz blizine moći sklanjaju oni koji imaju kičmu, a ostaju oni koji imaju računicu. Tu počinje najskuplja unutrašnja izdaja svake vlasti. Ne kada je napadaju protivnici, nego kada je počnu braniti rentijeri. Oni koji ne čuvaju smer, nego korist. Ne štite vrh od greške, nego sebe od gubitka položaja. Takvi ljudi nisu lojalni. Oni su samo dobro raspoređeni. Njihova odanost traje tačno onoliko koliko traje njihova korist. Vremenom oni oteraju najbolje, ne zato što su najbolji neposlušni, nego zato što njihovo prisustvo podseća da je nekada kriterijum bio stroži, rad ozbiljniji, a motiv manje prljav.
Tako oko svakog centra ostanu najprijatniji, a ne najkorisniji. I tada poredak spolja još izgleda čvrsto, ali iznutra počinje da gubi kvalitet. U takvom času opozicija pravi drugu veliku grešku. Umesto da razume da narod neće rušenje radi rušenja, ona nudi moralnu nadmoć bez državne zrelosti. Nudi presudu, ali ne i poredak. Nudi bes, ali ne i oblik. Nudi čistotu, ali ne i sposobnost da se nosi težina zemlje. A ozbiljna država se ne dobija na konkursu za čisto srce.
Dobija se tek onda kada ljudi osete da umete da sačuvate ono što vredi, da popravite ono što ne valja i da zemlju vodite ka uređenijem, sigurnijem i predvidljivijem svetu. Ne ka svetu improvizacije, nego ka svetu ugovora jačih od telefona. Ne ka prostoru večitog balansiranja, nego ka prostoru u kome kapital mirnije spava, znanje ima veću cenu, a bezbednost nije stvar dnevnog raspoloženja. Ko to razume, nije manje svoj samo je manje sentimentalan, a više odgovoran. Jer ova zemlja ne može doveka živeti ni od geografije ni od talenta za preživljavanje. To je poklon, nije strategija. Budućnost pripada onima koji umeju da se vežu za svet pravila, tehnologije, univerziteta, ozbiljnog kapitala i pouzdanih zaštitnih okvira. Sve drugo je odlaganje. A odlaganje dugo izgleda kao mudrost samo onima koji još nisu računali cenu zakašnjenja.
U energetici se to vidi najjasnije: ne greje nas samo gas ili struja, nego sposobnost da na vreme znamo od koga zavisimo, kome verujemo i u kom sistemu želimo da trajemo. Hladna budućnost ne dolazi zato što nema toplote. Dolazi onda kada ima previše zabluda o izvoru toplote. Danas je glavno pitanje politike jednostavno: ko ima snage da istovremeno prizna rezultat i preseče parazitizam oko rezultata? Ko ume da vidi da zemlju ne slabe samo oni koji ne razumeju njen napor, nego i oni koji njen napor pretvaraju u privatnu dozvolu? Ko shvata da država ne sme biti ni plen zadovoljnih, ni igračka ogorčenih? Tu se meri državnički kapacitet.
Ne u govoru, nego u izboru ljudi. Ne u paroli, nego u kriterijumu. Ne u tome koliko vas glasno brane, nego koliko su spremni da vam kažu istinu kada postane neprijatna. Na kraju, najlakše je mrzeti vlast. To ne traži ni širinu ni karakter. Teže je razumeti državu: priznati ono što je urađeno, videti ono što je propušteno i ne dozvoliti da ni jedno ni drugo postane privatni plen. Jer zemlju ne slabe samo oni koji joj žele poraz. Slabe je i oni koji njen uspeh pretvaraju u svoju trajnu rentu.
A narod, uprkos svemu, bolje od svojih elita oseća jednu prostu istinu: država se ne brani ni slepom mržnjom ni slepom odanošću. Brani se merom, istinom i sposobnošću da se ono što je stvoreno vodi dalje ka razumu, sigurnijem svetu i ozbiljnijoj budućnosti. Poslednju reč ne nosi onaj ko najglasnije obećava, nego onaj ko ume da preseče kada svi oko njega traže odlaganje, jer u politici, kao i u životu, ne propada onaj ko ima protivnike, nego onaj ko prekasno shvati da ga najskuplje koštaju ljudi koji su mu suviše blizu.
Autor: A.A.
