U Mađarskoj je došlo do sukoba između proruskih i proevropskih opcija. Takav konflikt ne postoji u Srbiji
Ovaj tekst u celosti prenosimo sa portala EUalive
Oni u Srbiji koji sebe vide kao „novog Mađara“ često zanemaruju najvažniji aspekt njegove politike – što je jasna posvećenost EU, piše Orhan Dragaš.
Dr. Orhan Dragaš je osnivač i direktor Instituta za međunarodnu bezbednost sa sedištem u Beogradu.
Poređenja između političkih promena u Mađarskoj i očekivanja u Srbiji mogu izgledati privlačna, ali su u suštini površna i netačna. Analogija je jedan od najefikasnijih alata u politici. Pojednostavljuje složene procese, skraćuje objašnjenja i daje publici osećaj razumevanja. Ne mora biti tačno - samo uverljivo. Upravo zbog toga je, nakon izbornog poraza Viktora Orbana, ideja o „srpskom Peter Magjaru“ gotovo refleksno uvedena u srpsku političku arenu.
To poređenje funkcioniše kao politički slogan, ali ne kao analiza.
Srbija nije Mađarska, a ono što se dogodilo u Budimpešti ne može se ponoviti u Beogradu jednostavnim pozivanjem na „energiju promena“.
U Mađarskoj su birači birali između dva jasno definisana koncepta države. Tokom šesnaest godina, Orbanov model je izgradio sistem centralizovane moći, klijentelizma i usklađenosti spoljne politike sa Moskvom. Nasuprot tome, Mađar je ponudio politički projekat koji je bio precizan i razumljiv: povratak Mađarske u evropski institucionalni i bezbednosni okvir, obnavljanje odnosa sa Briselom i distanciranje zemlje od ruskog uticaja. Ovo nije bila samo promena vlasti; to je bio izbor između dve spoljnopolitičke orijentacije.
Zato je rezultat bio jasan i zašto su reakcije evropskih institucija bile nedvosmislene. Nije se slavila samo promena vlasti, već promena pravca.
U Srbiji takva linija razdvajanja ne postoji.
Politički pejzaž u Srbiji je drugačije strukturiran. Aleksandar Vučić vodi politiku koja je često kontradiktorna i podložna kritikama, ali je u suštini pragmatična: održava odnose sa EU, a istovremeno čuva kanale sa Rusijom i Kinom, pažljivo balansirajući u kontekstu rata u Ukrajini. Ova politika balansiranja postala je meta kritike – ali ne iz istog pravca kao kritika sa kojom se Orban suočio u Mađarskoj.
Značajan deo srpske opozicije ne napada vladu zbog nedostatka evropske orijentacije, već zbog suprotnog – jer nije dovoljno jaka na nacionalnom nivou. Kritike iz tog spektra fokusiraju se na tvrdnje da je vlada „previše blaga“ prema Zapadu, da „ugrožava nacionalne interese“ i da je spremna da učini ustupke po pitanju Kosova. U tom diskursu evropske integracije nisu cilj, već često predmet sumnje ili otvorenog odbijanja.
Ovo se odnosi i na neke studentske i građanske inicijative koje se predstavljaju kao nova politička energija. Njihova retorika, iako formalno usmerena protiv vlade, ne uključuje jasno definisan proevropski program. Naprotiv, u određenim oblastima usvaja narative koji su više usklađeni sa krutim nacionalnim okvirom nego sa liberalno-demokratskim modelom koji je činio osnovu Mađarove kampanje u Mađarskoj.
Takvo poređenje, dakle, nije samo netačno, već i pogrešno usmereno.
U Mađarskoj je postojao jasan odgovor: raskid sa proruskim kursom i povratak u evropski okvir. U Srbiji ne postoji takav odgovor. Umesto toga, politički prostor je ispunjen raznim, često konfliktnim porukama.
Zato analogija ne funkcioniše.
Suštinska razlika nije u stepenu autoritarizma ili medijskog pejzaža; to je u sadržaju politike.
Mađar je pobedio jer je biračima ponudio pravac, a ne samo protivnika. To je razlika koju srpska politička scena dosledno previđa. Veliki deo opozicionog diskursa u Srbiji fokusira se na negiranje vlade. Iako je to razumljivo, nedovoljno je. Negacija ne stvara politički projekat, već ga samo odlaže.
Bez jasnog odgovora na pitanje spoljnopolitičke orijentacije, svaka rasprava o „srpskoj mađarskoj“ ostaje prazan koncept.
Posebno je važno shvatiti suštinu Magiarove pobede.
To nije bila pobeda „vladinog zamora“. Takve pobede u ovim krajevima su kratkotrajne i ne menjaju strukturu sistema. Mađar je pobedio jer je artikulisao ideološki koherentan projekat sa institucionalnim i međunarodnim okvirima.
Drugim rečima, birači nisu samo glasali protiv Orbana; glasali su za nešto konkretno.
U Srbiji opozicija ne nudi taj nivo političke definicije.
Ironija je da se analogija koristi tačno tamo gde ima najslabije temelje. Oni u Srbiji koji sebe vide kao „novu Mađaru“ često zanemaruju najvažniji aspekt njegove politike – jasnu posvećenost evropskom institucionalnom okviru. Bez ovog elementa, poređenje gubi smisao.
Političke promene su stvar suštine, a ne imitacije. Usvajanje retorike promene nije dovoljno; njen pravac mora biti jasno definisan.
Druga razlika leži u institucionalnom kontekstu.
Mađarska je već dve decenije članica Evropske unije. Uprkos eroziji institucija tokom Orbanove vladavine, politički sistem je zadržao određeni nivo funkcionalnosti, a biračko telo ima iskustva sa evropskim institucionalnim okvirom kao istinskim političkim prostorom.
Srbija nema ovo iskustvo u istoj meri. Njegova politička tranzicija nikada nije završena kao u centralnoj Evropi. Institucionalna slabost nije rezultat jednog političkog ciklusa, već dugoročnog kontinuiteta.
U takvom okruženju, politička promena zahteva više od simbolike.
Postoji i često zanemaren element u površnim analizama: jedinstvo političke ponude.
U Mađarskoj, pre Mađarove pobede, opozicija je shvatila da bez ujedinjenja neće biti rezultata. To ujedinjenje nije bilo samo tehničko, već i strateško. Zajednička ideja činila je osnovu na kojoj se pojavio politički blok.
U Srbiji takav proces nije ni počeo na ozbiljan način. Fragmentacija nije rezultat taktičkih nesporazuma, već dubokih ideoloških razlika. Bez njihovog rešavanja, svaka priča o jedinstvu ostaje samo slogan.
Postoji i širi evropski kontekst koji dodatno razotkriva slabost ove analogije.
Deo međunarodne zajednice, posebno u okviru institucija Evropske unije, teži da tumači političke procese na Zapadnom Balkanu kroz obrasce poznate iz država članica. Iz ove perspektive, svako protivljenje se gotovo automatski posmatra kao potencijalno proevropska alternativa. Ovo pojednostavljenje je politički zgodno, ali analitički netačno, pa čak i strateški opasno.
Podrška iz ovog pravca često se oslanja na pretpostavke, a ne na stvarnu procenu političkog sadržaja. Ovo stvara narativ koji odjekuje u Briselu, ali u stvarnosti nema osnova na terenu.
U slučaju Srbije, to znači da neki međunarodni akteri projektuju očekivanja koja domaća politička scena ne podržava.
Zato izjava da „Srbija treba da sledi mađarski primer“ više odražava političku želju nego realnost.
Politički procesi nisu prenosivi modeli; oni su proizvodi specifičnih društava, institucija i istorijskih okolnosti.
Prenošenje „energije“ izbora iz jedne zemlje u drugu ignoriše sve što politiku čini stvarnom.
Najveća slabost ove analogije nije njena jednostavnost, već pogrešno usmeravanje.
U Mađarskoj je došlo do sukoba između proruskih i proevropskih opcija. Takav konflikt ne postoji u Srbiji. Umesto toga, Srbija ima politički pejzaž gde se različiti pravci preklapaju, bez jasne hijerarhije prioriteta. To nije ista vrsta političke borbe.
Zato je ideja o „srpskoj magijaru“ politički privlačna, ali analitički neodrživa.
To stvara iluziju jednostavnog rešenja. Međutim, političke promene ne dolaze iz iluzija, već iz jasno definisanih ciljeva i doslednih strategija.
Peter Mađar je uspeo jer je glasačima rekao kuda ide Mađarska.
U Srbiji opoziciji još uvek nedostaje jasan odgovor na to pitanje.
Dok se ovo ne promeni, svaka paralela sa Budimpeštom će ostati ono što već jeste: efektivna metafora za sada, ali pogrešna analiza.
Autor: D.Bošković
