Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Predsednik Vučić je pre nekog vremena izneo predlog o ograničenom članstvu Srbije i Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji. Iza tog predloga stao je i albanski premijer Edi Rama. Predlog da Srbija i ostale države Zapadnog Balkana u prvom redu pristupe jedinstvenom tržištu i šengenskoj zoni svoje uporište ima u politici realnog života. Ovaj predlog svoje uporište ima u nečemu što se može nazvati organska integracija. U prvom redu govorimo o ekonomiji. Ekonomska saradnja između Srbije i Evropske unije plus region čini oko 70% ukupne spoljne trgovine. Veoma važno je istaći da ova ekonomska saradnja nije proizašla iz birokratskih mera, nametnutih direktiva već je posledica prirodnih veza ovih ekonomija. Srpski proizvodi i usluge prirodno gravitiraju ka Evropskoj uniji i regionu, dok EU investicije čine najveći broj u realnom sektoru. Ekonomska saradnja je posledica okolnosti. Srbija i da želi ne može svoj ekonomski razvoj da zasniva na dalekim i siromašnim tržištima.
Jednostavno srpski proizvodi i usluge su namenjeni zapadnom tržištu. Naša IT industrija 90% izvozi na američko tržište primera radi. Drugi stepen ove organske integracije Srbije i Evropske unije čine ljudi, građani Srbije, koji prilikom odluke da odu u inostranstvo, ili školuju decu, ili odlaze na letovanje, ili lečenje u skoro apsolutnoj većini biraju Evropsku uniju. Ovaj lični izbor građana Srbije je drugi stub organskih integracija Srbije i Evrope. Ekonomski standardi su evropski standardi, većina dobavljača iz Srbije već sada ispunjava standarde EU kada je reč o bezbednosti lanaca snabdevanja kao i socijalnih, ekonomskih i upravljačkih. Dakle, predsednik Vučić svoj predlog kandiduje na čvrstim temeljima koji mogu izdržati haubičku vatru formalne logike, bezbednosnih interesa, ekonomske isplativosti i potreba regionalne stabilnosti. Poslujući sa Evropskom unijom u Srbiju dolaze najviši standardi kvaliteta. Uporedo zahvaljujući EU životni standard građana Srbije sve više raste. Okvir evropskih integracija omogućava srpskim vlastima da vode razvojnu i ljudsko-centričnu politiku države.
Kada se govori o šengenskoj zoni treba imati na umu da je to bezbednosno pitanje EU , ali i političko. EU se nalazi u situaciji gde nisu sve njene članice deo šengenske zone, a čak četiri države koje nisu članice su deo šengenske zone. Po sredi su bezbednosna pitanja. I na ovom mestu Srbija je prirodni partner. Tokom perioda migrantske krize od 2015.godine Srbija je bila sastavni deo evropske bezbednosne barijere za pridošlice iz trećeg sveta. Srbija je čuvala granice Evrope, srpska policija je sarađivala aktivno sa evropskim policijama. I danas se EU služba FRONTEX nalazi na pojedinim srpskim graničnim prelazima. Digitalizacija nadzora prelaska državne granice putem ETIAS sistema u potpunosti će integrisati podatke građana Srbije neophodne za ulazak u EU. Dakle, građani Srbije žele da putuju u EU, Srbija ima sve bezbednosne standarde da garantuje integritet dokumenata i podataka neophodnih za prekogranične aktivnosti, i onda se postavlja pitanje zašto ne zaokružiti šengenski prostor u potpunosti.
Ovo pitanje je dodatno opravdano ukoliko se uzme u obzir da su sve spoljne granice oko Zapadnog Balkana u stvari granice EU i NATO članica. Sa druge strane, ukoliko bi neko u Briselu pristupio razmatranju šengenske zone za Zapadni Balkan to bi mogao uraditi kontra ponudom koja bi se odnosila na restriktivniji pristup srpskoj teritoriji, naročito iz vazduha, za one države koje predstavljaju bezbednosni rizik. U prvom redu se misli na izvore ilegalnih migracija, ali se taj zahtev može proširiti na uskraćivanje gostoprimstva osoblju ambasade Rusije u Srbiji koje je prethodno zbog obaveštajnog rada isterano iz država članica Evropske unije. Ovakva jedna mera bi u svakom smislu doprinela stabilizaciji unutrašnjih prilika u Srbiji, a kasnije bi se mogla proširiti i na druge aktivnosti iz domena zajedničkih akcija u oblasti nacionalne bezbednosti poput anti-terorizma i suzbijanja organizovanog kriminala. Brisel bi trebalo da izmesti ugao gledanja na Srbiju koji se zasniva na jednostranim interpretacijama koje su često obojene političkom pristrasnošću tkz. nezavisnih eksperata i organizacija. Razumno je da postoji otpor prema pitanju proširenja šengena u većini evropskih prestonica. Strah od pridošlica, desničarski populizam potpomognut iz Kremlja, i komplikovan proces demokratskog odlučivanja dodatno otežavaju razmišljanje u ovom pravcu. Ne treba nikada zaboraviti da u Briselu i svih 27 članica sede predstavnici političkih partija i demokratski izabrani funkcioneri. U većini slučajeva radi se o višečlanim koalicionim vladama. Sasvim razumno da je pitanje proširenja dugo bilo u drugom planu. Zašto bi neko u neizvesnoj izbornoj utakmici dodatno komplikovao koalicone sporazume pitanjem proširenja. Pitanje pridruženja novih članica zavisi u većini slučajeva od nacionalnih parlamenata. Stvari možemo prevesti na naš teren- reforme društva i države često nose visoku političku cenu, a sama dinamika proširenja je neizvesna. Od tog čuvenog samita EU i Zapadni Balkan ( u to vreme se nije zvao tako) 2003. godine u Solunu prošlo je 23 godine. Posle velikog proširenja 2004. godine kada je primljeno čak 10 novih država dogodila su se još ukupno tri proširenja. Koristi od proširenja su bile obostrane. Poljska je pristupila klubu od 1000 milijardi bruto domaćeg proizvoda. EU nije postala siromašnija zbog priključenja država poput Rumunije, Bugarske (2007) i Hrvatske(2013). A nisu ni Hrvati, Rumuni i Bugari preplavili zapadnu Evropu, baš kao što to nisu uradili ni Česi, Slovaci i Mađari. Danas se u ove tri države živi daleko bolje nego pre proširenja.
Agresija na Ukrajinu je promenila odnos prema prošiernju. Ono je danas geopolitički, geostrateški i bezbednosni prioritet ukoliko slušamo zvaničnike EU. Zašto je onda proširenje u zastoju? Pogrešno je kriviti samo Beograd, ili samo Brisel. Ovaj naš region odavno nema državu lidera u EU integracijama jer se taj status nekoliko puta menjao. Jednom je to bio Beograd, danas je to Podgorica. U svakom slučaju kontekst budućeg proširenja je u potpunosti promenjen. Promenili su se uslovi, promenilo se bezbednosno okruženje, promenilo se sve. Ali, Srbija i Zapadni Balkan i dalje imaju šta da ponude EU. Možemo biti deo bezbednosnog rešenja, možemo biti industrijska baza vojne industrije Evrope, možemo biti čvorište za strateške sirovine. Sve navedeno znači da novac i kapital dolaze i ostaju kod nas! Jedino što ne možemo biti u ovom trenutku je neutralni. Ukoliko Srbija vodi politiku nesvrstavanja u vojne saveze, onda ona nije neutralna u odnosu na EU.
Usaglašavanje Srbije po pitanju zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU nije kršenje vojne neutralnosti jer EU nije vojni savez. Sa druge strane, ukoliko Srbija tumači neutralnost na ekstenzivan način po štetu sopstvene vojne industrije teško da će naići na sagovornika u Evropi i Americi. Oni koji imaju razumevanje za ovu srpsku politku su u velikoj manjini u Evropi, ali i u Trampovoj Americi. Neutralnost je najskuplja. Razlog je što svaka odluka, potez, ili gest mnogo više „košta“ na jednoj ili drugoj strani. Tu nema zadovoljnih strana. Oblasti zajedničkog interesa Srbije i Evropske unije egzistiraju na realnim osnovama. Ostaje samo pitanje zašto više građana iz Evropske unije podržava članstvo Srbije, nego što je podrška članstvu u EU u samoj Srbiji. 56% građana EU podržava proširenje EU, dok 40% građana Srbije podržava članstvo u EU. Možda to nije slučajno ukoliko se osvrnemo na jedno drugo istraživanje koje je sproveo Galup Institut prema kome ruski predsednik Vladimir Putin van Rusije uživa najveću podršku na svetu upravo u Srbiji.
