Tragedija na Filozofskom fakultetu, u kojoj je život izgubila studentkinja, ogolila je do kraja obrazac ponašanja koji se mesecima unazad pokušava sakriti iza parola o "borbi za pravdu" i "odgovornosti sistema". Upravo oni koji su najglasnije zahtevali odgovornost danas od nje beže.
Zavladao muk
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu bio je trenutak kada su blokaderi, uz podršku dela akademske zajednice, tražili svaku vrstu odgovornosti. Pokazana je i moralna i politička, a nesumnjivo će uslediti i pravna odgovornost za novosadsku tragediju. Tada nije bilo dileme, krivci su morali da postoje, a odgovornost je morala da se utvrdi do kraja. Međutim, kada se tragedija dogodila u "njihovom" dvorištu i pod njihovim nadzorom, pravila su se preko noći promenila.
Danas, kada se postavlja pitanje kako je moguće da dođe do ovakvog događaja na fakultetu koji je mesecima bio paralizovan blokadama, odgovori izostaju. Rektor beogradskog univerziteta Vladan Đokić i dekan Filozofskog fakulteta Danijel Sinani, koji su bili među najglasnijim zagovornicima tih blokada i među najodgovornijima su za stanje u visokom školstvu, sada ćute. Nema više poziva na odgovornost, nema više moralnih lekcija. Zavladao je samo muk. Fakulteti su, pod njihovim prećutnim ili otvorenim odobravanjem, pretvoreni u političke i aktivističke štabove, mesta gde su akademski standardi potisnuti zarad dnevne politike.
Ova tragedija zato nije samo strašan gubitak jednog mladog života, već je i ogledalo sistema vrednosti koji je nametnut kroz blokade, a u kojem se odgovornost traži samo od drugih, ali nikada od sebe.
Foto: Društvene mreže
Druga priča
Politički analitičar Dejan Lisica kaže da je ovaj strašan događaj ogolio sve ono što se mesecima guralo pod tepih, a to je potpuno odsustvo odgovornosti onih koji su se najglasnije pozivali na moral.
- Dok su trajale blokade fakulteta i ulični protesti, "borba za vrednosti" bila je glavna parola organizatora. Danas, kada je ugašen jedan mladi život, ta ista moralna oštrica je otupela, a glasovi koji su grmeli sa blokada naprasno su zanemeli. Neverovatno je kako su vođe blokadera brzo izvrnule sopstveni narativ. Odjednom se odgovornost za smrt devojke više i ne pominje, kao da se desila negde izvan prostora koji su oni proglasili za svoj oslobođeni prostor. Kako je moguće pozivati građane na ulice u ime etike, a zatim okrenuti glavu od tragedije koja se desila pred kućnim pragom institucije kojom upravljate ili koju blokirate? Gde je nestala ona beskompromisna moralnost kojom su se hvalili dok su se borili za svoje političke ciljeve? Odgovornost, međutim, nije samo na učesnicima blokada. Ona je na prvom mestu adresirana na vrh akademske zajednice. Rektor Đokić i dekan Sinani snose najveći teret, jer su dozvolili da se najstarija obrazovna ustanova transformiše iz hrama znanja u, najblaže rečeno, politički izborni štab i poligon za destruktivne akcije - upozorava Lisica.
Dejan Vuk Stanković: Jasno je ko je za šta odgovoran
Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković izjavio je da smrt studentkinje nameće imperativ da se aktiviraju sva sredstva pravne države i da nadležni organi privedu kraju istragu. Kako je rekao, po pisanim pravilima je jasno određeno ko je za šta odgovoran. - Dekan je taj koji treba da se stara o bezbednosnim protokolima, on ne može da izbegne direktnu odgovornost. Ne tvrdimo da je neko kriv dok to istraga ne pokaže, ali odgovornost ni Đokica ni Sinanija nije nešto što je fluidno, što se isključuje. Naprotiv, njihova odgovornost nije formalno i pravno utvrđena, ali prema pravnim propisima ne može da bude izbegnuta - naglasio je Stanković.
On napominje da kada fakultet prestane da bude obrazovna institucija i postane baza za vansistemsko delovanje, gubi se kontrola, gubi se bezbednost, a na kraju se gube i životi.
- Ćutanje uprave nakon ove tragedije je samo potvrda da su im politički poeni i održavanje haosa bili važniji od bezbednosti sopstvenih studenata. Ako su se blokaderi pozivali na moral, neka ga sada pokažu preuzimanjem odgovornosti. Svaka njihova reč o pravdi i vrednostima, samo je prazna retorika koja ne može da prikrije činjenicu da su zanemeli onda kada je bilo najpotrebnije biti čovek - zaključuje Lisica.
Autor: A.A.
