Mladen Nenadić je pred praznom salom na Pravnom fakultetu, ali pred upaljenim kamerama, izneo toliko spornih i neodrživih tvrdnji da se nameće pitanje odakle toliko mašte. Doduše, jedino što nije objasnio, a to je ono što narod najviše zanima, šta je radio tajno 15. marta u Tirani, i zašto je prošle sedmice isto tajno, izbegavajući kamere, bio u Crnog Gori na sastanku regionalnih tužilaca koje je organizovala ambasada Velike Britanije?
Pokušavajući da prkosi činjenicama koje sve očiglednije govore da je tužilaštvo za organizovani kriminal pretvorio u organizovanu kriminalnu grupu, sa katedre Pravnog fakulteta dao je sve od sebe da se predstavi kao „poslednji bastion pravde“ koga opstruišu policija i država. Ali detaljna analiza njegovih poslednjih istupa pokazuje da Nenadić ne samo da preuveličava stanje, već direktno iznosi neistine kako bi prikrio mutne poslove kojima se jedino bavi u ovom tužilaštvu.
Slučaj „Konjuh“: Krađa predmeta i lažna žrtva
Tvrdnja kako TOK nema saradnju sa policijom i da su im ruke vezane, najbolje sa razbija na primeru otetog predmeta Konjuh. Naime, odmah nakon izvršene akcije, i kada je postalo jasno da prozapadni mediji u saradnji sa tužilaštvom za organizovani kriminal, rade na lažnom narativu oko zaplenjene droge, Više javno tužilaštvo u Beogradu, izdalo je zvanično saopštenje u kom se navodi da je slučaj Konjuh nastavak akcije iz avgusta 2025. godine kada je zaplenjeno dve tone marihuane.
Konkretno u saopštenju je navedeno da zaplena pet tona kanabisa u selu Konjuh kod Kruševca predstavlja nastavak istrage koju je Više javno tužilaštvo u Beogradu pokrenulo u avgustu 2025. godine, nakon ranije zaplene dve tone droge u Zemunu. Do nove akcije došlo se daljim operativnim radom policije i tužilaštva, ali detalji predistražnog postupka nisu otkriveni. Tužilaštvo je navelo i da nema informacije kada se uključilo Tužilaštvo za organizovani kriminal, niti zašto su inspektori njima prosledili podatke.
Dakle istrau i sve predistražne radnje u Konjuhu nije vodilo Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK), već Više javno tužilaštvo (VJT) u Beogradu. Međutim, primenom sumnjivog mehanizma supstitucije od strane Zagorke Dolovac, ovaj predmet je bukvalno „otet“ od VJT-a pred samo hapšenje.
Drugo, sama realizacija hapšenja demantuje Nenadića, akciju hapšenja nisu izveli tužioci, konkretno Irena Bjeloš koja je predmet dobila bukvalno pred samo hapšenje, a koju Nenadić označava kao osobu koja je kažnjena i zato vraćena u VIše javno tužilaštvo, svesno prikrivajući činjenicu da je Bjeloš isteklo upućivanje i da je to razlog vraćanja u matično tužilaštvo, nego je hapšenje izvršila policija. Tačnije pripadnici Uprava kriminalističke policije. Kako je moguće da saradnja „ne postoji“ dok policajci po nalogu istog tog TOK-a hapse osumnjičene i zaplenjuju tone kanabisa?
Jasno je da Nenadić svesno obmanjuje narod, on koristi resurse policije kada mu to donosi poene, a optužuje ih za opstrukciju kada treba opravdati nedostatak istraga protiv „krupnih zverki“.
Istina o Gordani Janićijević
Ništa manje skandalozna nije ni Nenadićeva tvrdnja o „prekidu saradnje“ sa Jurodžastom. On je pokušao da javnosti predstavi odlazak Gordane Janićijević kao svojevrsnu blokadu iz Brisela, što je svesna laž. Doduše, u toj obmani je učestvovala i sama Janićijevićka koja je iznela neverovatnu tvrdnju kako je ona jedina tužiteljka u koju ova evropska institucija ima poverenja.
Međutim, iako su skloni obmanama, Jurodžast ne ide toliko daleko u neistinama, pa je ubrzo demantovao i NEnadića i Janićijevićku. Oni su potvrdili da saradnja sa Srbijom se nastavlja drugim kanalima i da komunikacija sa tužiocima iz EU nije stala, odnosno da se istrage nastavljaju.
Pravi razlog odlaska Janićijevićeve nije nikakva zavera, već običan istek mandata. A krivica upražnjenog mesta nije u nesposobnosti Visokog saveta tužilaštva već individualna, odnosno na predlog ministra Vujića da se na ovu poziciju pošalje neki drugi tužilac, Dolovac je kategorično odbila, svesno ostavljajući upražnjenu poziciju koju Nenadić sada koristi za jeftinu politizaciju.
Najzad, uprkos glasnim nastupima i pokušajima da se nametne kao žrtva, ostaje utisak da iza čitave priče stoji više nerazjašnjenih poteza nego uverljivih objašnjenja. Slučaj „Konjuh“, sporne nadležnosti i kontradiktorne izjave samo su dodatno poljuljale poverenje javnosti i otvorile pitanja koja još čekaju jasne odgovore.
Autor: S.M.
