O, Julija, Julija, pumpaj! Hamlete, ruke su ti krvave! I najzaneseniji junak svetske književnosti Don Kihot možda visoko podigne crveni indeks. To je postala uobičajena scenografija na kraju gotovo svake predstave u beogradskim pozorištima, gde publika redovno ima priliku da, za svoj novac, gleda politički marketing koji nije tražila.
Ljubitelji pozorišta žele da gledaju drame Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, Vilijama Šekspira, Biljane Srbljanović, Samjuela Beketa, ali su prinuđeni da posle spuštanja zavese i aplauza posmatraju parapolitički kult ritualnog dizanja indeksa, krvave šake ili crvenih rukavica. Zavisi od ukusa glumaca.
Ovaj propagandni program ne bi bio ništa manje groteskan od zamišljenog slučaja u kojem bi izvođači glumačkih radova podizali Vučićeve slike na sceni, ili na kraju predstave mahali sendvičima.
Opet zavisi od ukusa glumaca, ali bi i takva procesija bila svakako krajnje neukusna – ne toliko zbog eventualne mešavine majoneza i parizera, već zbog iskazivanja krajnjeg nepoštovanja prema pozorišnoj publici koja je došla da uživa u predstavi dramskih klasika.
Međutim, glumci i reditelji većine beogradskih pozorišta ne samo da su oteli taj umetnički doživljaj publici različitog političkog opredeljenja, već su učinili još jednu diverziju. Preoteli su tekstove dramskih klasika svetske i srpske književnosti, pretvarajući ih u politički vodvilj, što s indeksima, što s crvenim šakama, što s rukavicama. Tako su pozorišne scene beogradskih pozorišta postale platforma za horsko recitovanje propagandnih političkih poruka, izazivajući time kod mnogih gledalaca nelagodu.
Uz ovu procesiju i dodatno lektorisanje testova velikih pisaca, izvršena je još jedna vrsta otmice pozorišta od delova glumačkog i rediteljskog ansambla, što predstavlja svojevrstan kulturni, društveni i politički fenomen na daskama koje život znače. Taj fenomen podrazumeva obavezan prolazak kroz „toplog zeca” za sve glumce čija ruka ostaje spuštena bez indeksa ili crvene farbe na njoj. Najilustrativniji primer takve vrste kenselovanja doživeo je Nenad Jezdić. Na kraju predstave „Putujuće pozorište Šopalović” Jezdić jedini nije podigao studentski indeks, za razliku od 17 glumaca koji su mahali akademskim legitimacijama.
Reakcije opozicionog dela javnosti i Jezdićevih kolega bile su u najmanju ruku zaprepašćujuće. Jezdić je po kratkom postupku proglašen za čoveka bez integriteta, čak i za ćacija. Iako je Jezdić, po običaju, igrao briljantno. Ono što je posebno upečatljivo jeste govor mržnje na društvenim mrežama prema velikom srpskom glumcu kakav je Jezdić. Kakav je neoprostivi greh učinio Nenad Jezdić? On jeste pokazao svoju glumačku veličinu, ali nije ono što je za otmičare beogradskih pozorišta mnogo važnije: nije jasno iskazao svoj politički stav. Tako se dogodio svojevrsni apsurd: nezvanično mu je ispisana optužnica od mnogo manje talentovanih kolega, iako je Jezdić u više navrata pokazao da ga od političkog svrstavanja mnogo više zanimaju gluma i proizvodnja rakije. Jezdić se nije preterano uzbudio, jer takva glumačka veličina zna da ne želi da bude kratkoročna upotrebna vrednost ni šifrovanih studentskih plenuma, ni opozicionih stranaka, ni vučićevaca.
Još jedna, krajnje neobična pojava krasi ovaj fenomen. Reč je o brojnim otkazivanjima predstava uz političke zahteve, pa su zaposleni u pozorištima sebi odredili i dodatne plaćene obustave rada, pored uobičajenog jednomesečnog zimskog i tromesečnog letnjeg raspusta.
Uz propagandni, nikako nije za zanemarivanje ni ekonomski aspekt rada pozorišta, u kojima su volšebno zaposleni i nedovršeni studenti, režiseri bez ijedne predstave koju su režirali, prijatelji, braća, kumovi i rekordno veliki broj ljudi kojima se plata isplaćuje redovno za prilično upitan radni učinak. Takođe, pored novca iz budžeta Grada Beograda i državnog budžeta kojim se finansira Narodno pozorište, uprave pozorišta izgleda da su se pobrinule da dodatno zarade kroz poslovanje koje se odvija daleko iza kulisa.
Kako „Politika” saznaje, širom beogradskih teatara široko je rasprostranjena praksa iznajmljivanja prostora koja se, pored zakonskih ugovornih obaveza, sprovodi i nezvaničnim dogovorima, rezultirajući gotovinskim uplatama i transakcijama u kešu, kojem se potom gubi trag iza zavese.
Naime, uobičajeno je da organizatori različitih kulturnih manifestacija i festivala kao zakupci pozorišnog prostora potpisuju ugovor o iznajmljivanju s predstavnicima uprave teatra. Izvor „Politike”, koji je odlučio da ostane anoniman, tvrdi da se ugovor zaključuje po cenama koje nisu utvrđene nikakvim pravilnicima i zakonom, pa zavise od dobre volje uprave ili odnosa s potencijalnim zakupcima.
Tako cena iznajmljivanja teatra po danu može da iznosi od 100.000 do 600.000 dinara, pa i više, a može i da ne košta ništa, u zavisnosti od toga koliko je zakupac blizak – ili po ukusu uprave pozorišta, ukazuje sagovornik našeg lista. Po potpisivanju zvaničnog ugovora, pojedini zakupci dolaze u situaciju da se od njih zahtevaju dodatne uplate u gotovini, koje se navodno isplaćuju zaposlenima kao dnevnice.
Prema mejlovima i ugovorima u koje je redakcija „Politike” imala uvid, beogradsko Pozorište na Terazijama samo je jedan od nosilaca prakse dodatnog potraživanja gotovog novca. Tako je organizatorima jedne manifestacije koji su iznajmili Pozorište na Terazijama izvršna direktorka ove ustanove Aleksandra Delić uputila pisani zahtev, i to sa službenog mejla, u kojem je zahtevala da se u kešu, pored regularnog zakupa scene za dva dana, isplate dodatne dnevnice svim zaposlenima – od tehničkog direktora, dekoratera, majstora svetla, tonskih saradnika, pa sve do razvodnica ili osobe koja kontroliše temperaturu u pozorišnoj sali.
Kako se u prepisci sa službenog mejla navodi, novac u iznosu od gotovo 200.000 dinara u kešu potražuje se pre ulaska u teatar na dan same predstave, čime se organizatori i izvođači dovode pred svršen čin. „To se dešava već godinama. Mi iznajmimo prostor i potpišemo ugovor. Onda nam se naknadno objasni da prostor ne može biti iznajmljen nikada na radni dan samog pozorišta već isključivo na neradni, što podrazumeva plaćanje u kešu dnevnica svima kojima je to navodno slobodan dan. Zatim se kreće u dalje pregovore”, ispričao je za „Politiku” zakupac Pozorišta na Terazijama čije ime je poznato redakciji.
Kako kaže, pozorište određuje broj zaposlenih u tehničkoj organizaciji, sve do broja razvodnica. „Mi smo praktično ucenjeni da u kešu isplatimo dnevnice za broj razvodnica koje odredi uprava pozorišta, iako nam one nisu potrebne. Zatim nam stiže mejl u kojem se na dan same postavke traži novac u gotovini na ruke za navodne dnevnice zaposlenih. Ovo nije usamljen slučaj i nametnuto je svima koji iznajmljuju pozorište kao uobičajena praksa”, otkriva naš sagovornik, dodajući da je to praksa i u drugim pozorištima u Beogradu. „To je kao kada biste iznajmili hotelsku sobu, a zatim dodatno morali da platite spremačice da vam nameste krevet i kuvara da vam spremi doručak”, dodaje naš izvor.
Prema njegovom dodatnom objašnjenju, u zvaničnom ugovoru postoji jedna određena cifra, a potom slede zahtevi za dodatne isplate u gotovini koje su iz godine u godinu sve veće i nerazumnije.
„Uvek postoji određena osoba kojoj u ruke dajete kovertu s dodatnim novcem. U ovom slučaju, to je sada izvršna direktorka Aleksandra Delić, koja je preko službenog mejla poslala zahtev za isplatu u gotovini. Kako znamo da je reč o krajnje nezakonitoj praksi, zahtevali smo da kao odgovorno lice, ona ili svi koji su dobili novac, potpišu priznanicu”, kaže naš sagovornik, pojašnjavajući da se „dnevnica” plaća čak i za radnika koji dođe i podigne jedno dugme kako bi uključio ventilaciju.
