Autorsk tekst Programskog direktora Odbora za kontrolu i opservaciju (OKO )Aleksandra Jerkovića prenosimo u celosti:
Iz istih razloga zbog kojih Donaldu Trampu opada podrška u Evropi, Evropskoj uniji opada ugled u Srbiji. Ne zbog propagande, ne zbog „pogrešnog informisanja“, već zbog sve očiglednijeg raskoraka između vrednosti koje se javno zastupaju i prakse koja se sprovodi na terenu.
Za demokratiju je pogubno kada se unapred proglasi da je samo jedna strana vredna slušanja – i to ona koja godinama dobija političku, finansijsku i medijsku podršku da misli isto. Još je opasnije kada se, iz straha od činjenica, odbija čak i da se saslušaju nezavisne organizacije poput OKO, a koje koje mogu ponuditi dokaze koji ne odgovaraju unapred formiranoj slici.
Upravo to se dešava kada se izbegava svaki kontakt sa organizacijama koje ne dele političke stavove Brisela, poput onih koje insistiraju na proverljivim činjenicama, a ne na politički poželjnim narativima. Strah od dokaza često govori više od samih dokaza.
Kada se evropskim predstavnicima predoči dokument kojim vlasti u Prištini odobravaju posmatračke misije isključivo onima koji u potpunosti dele njihov politički stav da je Kosovo Republika – reakcija je ćutanje i okretanje glave. Istovremeno se od Beograda očekuje da po istim kriterijumima primi misije država i institucija koje ne priznaju ustavne granice Srbije.
Kako objasniti taj paradoks? Kako opravdati podršku vlastima u Prištini koje sprovode selektivnu demokratiju, dok se istovremeno kritikuje Beograd koji, suprotno političkim neslaganjima, pokazuje institucionalno gostoprimstvo? Odgovora nema – jer bi svaki odgovor razotkrio dvostruke standarde.
Još je zabrinjavajuće ignorisanje nemontiranih snimaka nasilja i zastrašivanja tokom lokalnih izbora – upravo od strane onih aktera koji danas pred evropskim delegacijama govore o ljudskim pravima, institucijama i fer izbornim uslovima. Na osnovu sastanaka isključivo sa njima, bez uvida u kompletnu sliku, formiraće se izveštaji za Evropski parlament.
Zato se s pravom postavlja pitanje: da li su te misije zaista došle u Srbiju kako bi utvrdile činjenice, ili da bi reflektori bili usmereni na predstavu koja je već bila pripremljena pre dolaska? Da li je reč o „fact finding“ misiji ili o potvrđivanju unapred donetih zaključaka?
Građane Srbije ne treba potcenjivati. Oni vide. Oni pamte. I sve češće se pitaju da li je ovo zaista ona Evropa u koju smo želeli da uđemo pre petnaest godina – Evropa principa, ravnopravnosti i poštovanja, ili Evropa selektivne istine i političke pogodnosti.
Odgovor na to pitanje danas ne traži samo Srbija. Odgovor mora da pronadje Evropa.
