Branislav Klanšček, producent, predsednik UO RTS-a, objavio je autorski list za Politiku koji prenosimo u celosti.
Studeitski pokret se u kratkom roku namstnuo kao dominantan opozicioni akter na politočkoj sceni. Energija, simbolika i vidljivost učnili su ga relevantinim brže nego štoje to pošpo za rukom većini opozicionih stranaka. Ipak, između političke relevantnosti i izborne pobede postoji razlika koju šira javnost ne razume. Upravo u tom prostoru leži odgovor na pitanje zašto studentska lista ne može da pobedi Aleksandra Vučića.
Vučićeva prednost u odnosu na sve druge opcije i dalje ostaje stabilna. On je jedini potpuno profilisani politički lider na sceni - s jasnim identitetim, prepoznatljivim narativom i lič nom podrškom birača. U Srbiji se izbori već godinama ne dobijaju programima nego ličnostima, a u toj disciplini Vučić i dalje nema ozbiljnu konkurenciju. Snaga studentske liste proizilazi iz suprotnog principa - političke neodređenosti. Ona funkcioniše kao politički prazan okvir u koji svako može da upiše ono što mu nedostaje: bunt, nadu ili tek ličnu frustraciju. U tom istom okviru jedni vide put ka Evropskoj uniji i priključenje NATO-u, dok drugi u njemu prepoznaju okretanje ka Kini i Rusiji - i upravo ta suštinska politička neodređenost omogućava da se pod istom zastavom okupe ideološki nespojivo pogledi. Njena anonimnost nije slučajna – ona je politički resurs.
Foto: Tanjug/Jadranka Ilić
“Snaga studentske liste proizlazi iz političke neodređenosti. Politički prazan okvir u koji svako može da upiše ono što mu nedostaje. Upravo ta suštinska politička neodređenost omogućava da se pod istom zastavom okupe ideološki nespojivi pogledi. Njena anonimnost nije slučajna - ona je politički resurs.”
Koliko je ta neodređenost krhka, pokazalo se nedavno, kada je studentski pokret makar simbolično zakoračio u prostor konkretnih političkih stavova. Objavom studenata Filozofskog fakulteta na mreži Iks, u kojoj je odgovornost za stanje u Srbiji pripisana Evropskoj uniji, pokrenuta je burna rasprava i gotovo mometalno ograđivanje studenata drugih fakulteta. Jedna jedina jasno izrečena politička teza bila je dovoljna da se naruši privid jedinstva.
Isti obrazac usledio je i kad se u javnosti počelo pričati da bi se na studentskoj listi mogli naći: rektor Đokić, Zdenko Tomanović, profesor Lompar, Jovo Bakić, ili Božo Prelević. Imena još nisu bila potvrđena, ali reakcije jesu. Za jedne je bio neprihvatljiv jedan, za druge drugi i tako redom... Umesto političke mobilizacije, usledila je selekcija podobnih I nepodobnih - pre nego što je lista uopšte sastavljena.
Foto: Tanjug/RADE PRELIĆ/Tanjug/Miloš Milivojević/Beta/Milan Obradović/Medija Centar Beograd
Ta dva primera govore više od svake teorijske analize. Čim se studentski pokret pomeri iz zone apstraktnih poruka u prostor konkretnih stavova ili konkretnih imena, počinju podele, nezadovoljstvo i haos. Razlike koje su do tada bile zamagljene političkom neodređenošću izlaze na površinu, a zajednički imenilac se ubrzano topi.
Upravo zato studentska lista trenutno deluje snažno. Njena anonimnost je njen najveći kapital, ali i granica preko koje ne može da pređe. Ona može da bude korektiv, pritisak ili katalizator javne rasprave, ali ne i pobednik u personalizovanom političkom sistemu.
Onog trenutka kad se raspišu izbori studentski pokret će morati da predstavi program i izađe s imenima. Tada postaje politička ponuda. Ishod tog procesa već je viđen: gubitak dela podrške i unutrašnje podele. U tom trenutku ponoviće se već poznati ritual domaće politike. Pojaviće “novo lice” koje traje tačno jedan izborni ciklus - dovoljno dugo da se od njega očekuje nemoguće i dovoljno kratko da se poraz objasni time da “još nije sazrelo vreme”.
Vučić ne pobeđuje zato što nema protivnike, već zato što nema protivnika s uporedivim političkim identitetom. Dok god se nasuprot njegovom imenu nalazi kolektiv bez lica i bez stava, ishod izbora ostaje predvidiv.
U Srbiji anonimnost stvara pokrete, a imena i stavovi ih razgrađuju.
Autor: Branislav Klanšček
