Pokušaj sprovođenja obojene revolucije u Srbiji nije bio ni spontan, ni slučajan događaj. To je bila ciljana operacija čiji je jedini smisao bio da se sruši nezavisna, suverena i samostalna politika Srbije, politika čiji je idejni tvorac Aleksandar Vučić, politika koja ne kleči, ne moli i ne pristaje da Srbija bude bilo čija kolonija.
To nije bio protest, već pokušaj da se sruši državna politika koja odlučuje u Beogradu, a ne u tuđim centrima moći, politika koja čuva Srbiju, brine o narodu i ne pristaje da naša zemlja bude ničija igračka.
U trenutku kada su blokaderi, nasilnici i njihovi nalogodavci poverovali da je dovoljno paliti prostorije Srpske napredne stranke, blokirati ulice, nasilno upadati u institucije i maltretirati, targetirati i prebijati pristojne i poštene ljude, Srbija je pokazala da ima i pamćenje i kičmu. Sa jedne strane bio je dobro režiran pokušaj da se nasiljem i u krvi dođe na vlast. Sa druge, država i narod koji jasno govore da ne žele haos, već mir, stabilnost i sigurnu budućnost za svoju decu.
Da bi takva politika živela na svakom pedlju naše zemlje, bio je potreban čovek koji će tu viziju pretvoriti u organizaciju, snagu i disciplinu. Tu na scenu stupa Miloš Vučević, predsednik Srpske napredne stranke, ali pre svega impresivan politički strateg i državnik koji se drži jednog jednostavnog načela: na Srbiju i njen narod – ne da nikome.
U danima pokušaja sprovođenja obojene revolucije, dok su blokaderi, opozicija i tajkunski mediji, svakodnevno pokušavali da nanose štetu Srbiji, lažima, podmetanjima, pritiscima, pa i udarima na institucije, Vučević je radio ono što radi ozbiljan državnik: okupljao, organizovao, sabirao. Nije dozvolio da se država uplaši, da se razbije, da se povuče. Naprotiv, njegovim snažnim državničkim delovanjem Srpska napredna stranka je ostala temelj i oslonac države, politička kičma koja je izdržala udar.
Sa jedne strane bili su oni koji su hteli da nanesu veliko zlo Srbiji, a sa druge, Srbija koja je rekla: „Nećete nam rušiti državu.“ I upravo tu se vidi snaga, istorijskog tandema, Vučić–Vučević. Jedan kao tvorac državne politike, drugi kao garant da će ta politika živeti unutar stranke, na terenu, u svakom selu i svakom gradu.
Pobeda nad pokušajem sprovođenja obojene revolucije u Srbiji nije samo pobeda nad 'drugom političkom opcijom', već i pobeda nad modelom koji bi nas ponovo pretvorio u državu kojoj drugi pišu scenario. To je pobeda koncepta suverene Srbije, koncepta u kome predsednik države i predsednik najveće stranke govore jednim jezikom: jezikom državnosti, ozbiljnosti i odgovornosti.
Zato danas možemo da kažemo da je pokušaj obojene revolucije propao, zato što je naišao na zid. Na zid sačinjen od politike Aleksandra Vučića, od organizacione snage i strateške mudrosti Miloša Vučevića i, što je najvažnije, od poverenja naroda koji je jasno rekao da ne želi da mu neko drugi kroji sudbinu.
Posebno je važno istaći: Miloš Vučević je čovek koji je celu karijeru gradio korak po korak. Od Novog Sada, preko ministarskih dužnosti i mesta predsednika Vlade, do pozicije predsednika stranke, ostao je isti u jednoj stvari – u odanosti svojoj državi i narodu.
Na kraju, istorija će upamtiti dve stvari: da je u vremenu pritisaka i pokušaja sprovođenja obojene revolucije Srbija ostala svoja i da su na njenom čelu bili ljudi koji nisu ustuknuli. Aleksandar Vučić, kao idejni tvorac suverene i slobodarske politike Srbije, i Miloš Vučević, kao impresivan politički strateg i državnik, zajedno su pokazali da je Srbija najjača onda kada je brane oni kojima je zaista u srcu.
Autor: Zoran Spasić, predsednik Centra za međunarodnu i bezbednosnu politiku
