Kolumna Marka Matića, izvršno direktora Centra za odgovorne medije:
Srbija se danas nalazi pred jednom od najvažnijih odluka u novijoj istoriji svoje energetske politike. Nakon višemesečnog isčekivanja da Gasprom, kao većinski vlasnik NIS-a, ponudi rešenje za situaciju nastalu uvođenjem američkih sankcija protiv te kompanije, zemlja je ušla u deset kritičnih dana. Ukoliko se rešenje ne pronađe, rafinerija u Pančevu biće primorana da obustavi rad, a energetsko tržište Srbije naći će se u zoni ozbiljnog rizika.
Kako su potvrdili neimenovani izvori iz američkog Stejt departmenta, pred NIS-om su samo dve realne opcije. Prva – prodaja vlasništva od strane sankcionisanog većinskog vlasnika iz Rusije – trebalo je da bude sprovedena još pre nekoliko meseci. Druga, koja se u Beogradu pominje kao poslednje rešenje, jeste nacionalizacija najveće naftne kompanije u zemlji.
Međutim, razvoj događaja jasno pokazuje da ruska strana do sada nije bila spremna da proda svoj udeo. Da jeste, prodaja bi bila ponuđena državi Srbiji kao manjinskom suvlasniku, i to pre nego što su sankcije stupile na snagu. Umesto toga, Moskva je poslednjih dana, navodno, započela pregovore sa trećom stranom, preskačući državu Srbiju. Takav potez ne samo da otvara pitanje poštovanja ugovornih obaveza i prava preče kupovine, već i budi sumnju u ozbiljnost samih pregovora – pogotovo ako se zna da bi svaka prodaja, kako bi bila validna, morala da dobije odobrenje američkog OFAC-a.
Iako bi najracionalnije bilo da se pitanje vlasništva reši pre eventualnog zaustavljanja rada rafinerije, poslednje informacije ukazuju da će Gasprom, zajedno sa državom Srbijom, pokušati da izdejstvuje novo odlaganje. Zvanično – da bi se pronašlo kompromisno rešenje. Nezvanično – da bi se kupilo još malo vremena.
U takvim okolnostima, nacionalizacija NIS-a sve više deluje kao realna i, možda, jedina moguća opcija. Srbija bi taj potez mogla sprovesti po modelu koji je Bugarska već primenila pri preuzimanju upravljanja rafinerijom Lukoila u Burgasu. Iako se nacionalizacija uvek doživljava kao krajnje sredstvo, nije isključeno da bi u ovom slučaju upravo „poslednja opcija“ mogla postati i najbolja.
Ključno pitanje, međutim, glasi – da li bi Srbija time zaštitila svoje vitalne nacionalne interese ili bi, naprotiv, ugrozila reputaciju zemlje kao pouzdane investicione destinacije? Iskustvo pokazuje da Srbija nikada nije preduzimala poteze koji bi mogli ugroziti prava investitora, a naročito ne stranih. Ipak, situacija se menja kada se radi o kompaniji pod sankcijama najmoćnije zemlje sveta, koja je faktički definisana kao entitet sa kriminalnim poslovnim rizicima.
U rukama NIS-a nalazi se jedina rafinerija u zemlji i dominantan deo tržišta nafte i derivata. Takva koncentracija moći pod sankcionisanim vlasništvom ne samo da ugrožava energetsku bezbednost, već i finansijsku stabilnost Srbije. Ukoliko bi sekundarne sankcije pogodile, recimo, Narodnu banku Srbije zbog posredovanja u transakcijama NIS-a, posledice bi mogle biti katastrofalne – potpuna blokada međunarodnih finansijskih tokova zemlje.
Upravo zato odluka o sudbini NIS-a prevazilazi ekonomski domen. To je test državne samostalnosti i političke zrelosti. Srbija mora pokazati da ume da donosi odluke u skladu sa svojim interesima, a ne pod pritiscima – bilo sa Istoka, bilo sa Zapada.
Jer, svima je jasno da ruska propaganda i mreža analitičara i političara pod njenim uticajem neće napuniti rezervoare građana i kompanija. Prikrivanje stvarnog vlasništva ili kontrole nad NIS-om ne bi prošlo neprimećeno pred američkim vlastima, a pokušaji da se status quo održi pod tepihom mogli bi Srbiju izložiti talasu sekundarnih sankcija.
Važno je razumeti i da sankcije NIS-u nisu uvedene primarno zbog finansiranja rata u Ukrajini – jer bi godišnja dobit te kompanije mogla da pokrije tek jedan dan rata. Ključni problem leži u ruskoj kontroli finansijskih tokova i sumnjama da su sredstva NIS-a korišćena za finansiranje agenturnih mreža u Srbiji i širom Evrope. Poslednji slučajevi razotkrivanja ruskih kampova za obuku plaćenika za diverzije u Moldaviji i hapšenja ljudi koji su sprovodili diverzije u Francuskoj i Nemačkoj jasno ukazuju da su te operacije imale finansijsku i logističku bazu upravo na Balkanu – i da je deo tragova vodio do Srbije.
Zato američka strana ne traži samo formalno povlačenje ruskog kapitala i menadžmenta iz NIS-a, već i kredibilnu istragu finansijskih tokova. Odsustvo takve istrage moglo bi dodatno narušiti međunarodni ugled Srbije i dovesti u pitanje njen kredibilitet u odlučivanju.
Ovo je istorijski trenutak. Srbija mora da raščisti sa mitovima i iluzijama koje su decenijama pažljivo negovane i finansirane upravo iz profita NIS-a – novcem građana Srbije, korišćenim za projekte koji su često bili u suprotnosti sa interesima naše države.
Vreme je da se prekine taj gotovo savršeni mehanizam samosabotaže. Jer jedino država koja je spremna da zaštiti sopstvenu energetsku nezavisnost i institucionalni integritet – bez obzira na to koga će time razočarati – može sa pravom reći da je zaista samostalna.
