Podsmeh svemu normalnom i veličanje svega nenormalnog: Uvod u posledice koje vode do potpunog razaranja države!

Šta se trenutno događa na ulicama Srbije?! Događa se svako obesmišljavanje države, reda i poretka. Događa se svako obesmišljavanje ozbiljnosti. Slave se nered, haos, slavi se podsmeh svemu što je neozbiljno, slavi se podsmeh policiji, podsmeh vozačima koji ne mogu da odvezu putnike na stanicu, veliča se podsmeh prema majci koja vozi bebu iz jaslica, podsmeh penzionerima koji sede na plus 40 zaglavljeni u gradskom autobusu…

Uz pivo, uz di džejeve, uz ukradena kolica iz prodavnice kojima se blokiraju pešački prelazi. Veliča se “mudrost” studenata Pravnog koji su izvrnuli kontejnere pune smeća ispred fakulteta i ne smeta im smrad koji se širi od smeća koje se raspada na vrućinama. Ne smeta im, jer su u proteklih sedam meseci pretvorili sve fakultete u skladišta smeća, otpade pune flaša popijenog alkohola, piva…

Ali smešni su im, mnogo su im smešni radnici gradske čistoće koji skupljaju to smeće nazad u kontejner, a potom kontejnere po ceo dan vraćaju na svoje mesto. Smešni su im policajci koji pod punom opremom trče, ne da im nanesu zlo, već da spreče da neko strada, da spreče da neko na blokadi nastrada od strane gnevnog naroda koji to neće da trpi, smešni su im policajci koji trče za njima sa ih sklone sa pruge, jer voz ih u mraku neće ni primetiti. Samo je važno da sve obesmisle, da se sve ismeje, sve i svako. Da mogu da se uz pivo pohvale Al’ smo “zavukli” Vučiću, policajcu, vozaču gradskog autobusa, radniku gradske čistoće. Tako po redu svima, onima koji hoće da rade.

Znam takve tipove. Ima ih u svakom lokalnom kafiću u Beogradu, Novom Sadu, u celoj Srbiji. Ima ih ispred svake prodavnice, gde piju pivo po ceo dan. Ima ih u svakoj birtiji. Po ceo dan ne rade ništa, piju, najčešće od ižickanih, pozajmljenih para i, i po ceo san smišljaju kako nekome da “zavuku”, da nekoga ismeju, da ga ostali potapšu po ramenu i kažu Auuu al’ si mu rek’o!!! I zaista, to su ljudi koji vam uvek najbolje “spuste”, “zavuku”, ismeju vas. Svakoga od nas. U tome su briljantni. Jer po ceo dan samo to smišljaju. I ništa drugo ne rade. Osim što svako ima nekog svog lokalca, takvog, koji mu je makar jednom, a najčešće više puta rekao: Imaš li hiljadu dinara na zajam danas?! I oni su super ponekad, da se srpdate, da vas malo opuste, da platite neku turu da bi ismevali i vas i sve oko sebe. Da ispričaju neku anegdotu. Ali kad odete kući, da li pomislite Ja bih sa njim radio neki ozbiljan posao? Da li pomislite Ja bih voleo da mi sin i ćerka budu isti takvi? Da li bi ste mu poverili imovinu na čuvanje? Svoj novac?! Pa ne biste. I vi to dobro znate. U tome i jeste smisao. Sprdanje može u kafani, ako je najveća potencijalna šteta par hiljada dinara. Jer to neće mnogo da zaboli. Ali sve više niste spremni da rizikujete. S pravom. A što onda puštamo i rizikujemo sa državom?! U redu je hajp po mrežama, u redu je slikanje za instagram i tik tok, ok je da ismevaju malo Vučića, malo policiju, malo vozača autobusa koji se prži na plus 40 i čeka da prestanu da šetaju u krug po pešačkom, ok je da se malo smeju radniku gradske čistoće koji pet puta vraća smeće u kontejner…

Je li baš sve ok?! Je li ok da damo državu na dlanu i da sve ode dođavola?! Država nije za zezanje. Kao što nije ni vaša kuća, porodica, kao što ne bi ste vi lokalnim zgubidanima u birtiji dali više od par hiljada dinara i pola sata vašeg poverenja koje se završava sa zadnjom sprdnjom na nečiji račun i vašim plaćanjem računa. Razmislite o tome…

Autor: A.A.