Tramp i praskozorje nove epohe

Politička istorija odigrava se u ciklusima. Period posle Drugog svetskog rata obeležen je konfrontacijom dva ideološka bloka i ulogom Ujedinjenih nacija da se između njih održe kakva-takva ravnoteža i pravila igre. Ideološke polarizacije iskazivane su u teorijskoj sferi i u organizacionim modelima. Na jednoj strani, pojednostavljeno govoreći, bio je demokratski kapitalizam u različitim formama i u različitim agregatnim stanjima liberalne ekonomije. Zastupali su ga, na primer, Milton Fridman, Karl Poper, Zbignjev Bžežinski i, na vrhuncu zapadne nadmoći, po rušenju Berlinskog zida, Frensis Fukujama. Vojno je konfigurisan kao NATO. Na drugoj strani nalazio se blok zemalja takozvanog realnog socijalizma, čiji je ekonomski princip bio dirižizam, odnosno planska privreda. Varšavski ugovor je bio odgovor na Severnoatlantsku zajednicu. Nekrolog njegovoj ideološkoj privlačnosti ispisao je upravo čovek marksističkog pedigrea Lešek Kolakovski, objavljujući da „marksizam više ništa ne može da objasni, da promeni niti da predvidi.” Tako je okončan jedan istorijski ciklus.

Usledilo je razdoblje apsolutne dominacije Zapada. Srbija i srpski narod, nespremni na tektonske promene, našli su se u poziciji džaka za egzemplarno udaranje, što je kulminiralo agresijom na SR Jugoslaviju. NATO je ignorisao UN i SB manifestujući da se nalazi iznad svih međunarodnih institucija i da mu je međunarodno pravo pod nogama. Ciklus započet padom Berlinskog zida postigao je vrh svoje bolesne nadmenosti bombardovanjem naše zemlje, a tokom vremena dobijao je različite pojavne forme. Njihov zajednički imenitelj bila je, bar što se nas tiče, apsolutna suprotstavljenost pravima srpskog naroda – od asistiranja u projektima „Bljesak” i „Oluja”, preko nelegalnog priznavanja, zapravo otimanja Kosova, permanentnog umanjivanja prava i nadležnosti koje Republika Srpska ima po Dejtonskom sporazumu, ali i neskriveno ometanje političkih prava Srba u Crnoj Gori i u Hrvatskoj. Umesto da zauzmu pravno, objektivno i pravično stanovište, SAD su, kao stožerna sila političkog Zapada i zemlja s najvećim uticajem u ovom delu sveta, uvek stajale na stranu kosovskih Albanaca.

Ubedljiva pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Americi nesumnjivo je pokazala da su birači prepoznali da je iscrpljen model u kojem hibridna moć oružja, ekonomije i komandne diplomatije može da gospodari svetom. Zapravo američku politiku, koliko god se kitila demokratijom, nisu vodili vidljivi donosioci odluka, nego finansijski oligarsi, energetski magnati i trgovci oružjem, skriveni iza zavese i bezličnih i estradnih političara. Tu treba dodati i kooperaciju s dubokom državom, koja je bila neuporedivo jača od civilnog društva i glasa slobodoumnih intelektualaca. Još krajem šezdesetih godina Karl Oglsbi je upozoravao na parazitsku nevidljivost i istrajnost duboke države koja je uglavnom bila produžena ruka mogula s Volstrita, liberala i neokonsa. Oni su bili jedinstvenog mišljenja da je čitav svet njihovo dvorište i da je nepotrebno činiti mentalni napor da se identifikuju kulturološke, religijske, ideološke i sve druge raznovrsnosti koje čine raskoš, bogatstvo i lepotu čovečanstva. Barem za kulturan svet. Razlike su konstatovali samo po dubini podaništva. Oglsbi ih je simbolično nazvao jenkiji. Njihova epoha okončava se pobedom Donalda Trampa. Kao njihovu suprotnost Oglsbi je video simboličke kauboje, kao habitus tradicionalne Amerike, utemeljen na individualnoj hrabrosti i etici, na ličnom sučeljavanju s problemima. Recimo da se Donald Tramp pojavom i stilom uklapa u ovu matricu koju su u vestern kulturi svojevremeno opredmećivali karakteri koje je igrao Džon Vejn. Amerika se, naravno, neće odreći dominacije u svetu, ali će prevagnuti metodologija unilateralizma, posebnog pristupa za svaku zemlju – partnersku ili rivalsku. Političko uopštavanje ostaje u antikvarnici globalizma.

Jednim delom projekat „Učinimo Ameriku ponovo velikom” zasniva se na vraćanju značaja autoriteta u kompoziciju američkog uticaja u svetu. To nikako ne znači da će se odustati od tvrđih instrumenata moći, ali će se uvažiti primedba koju je nedavno izneo Džefri Saks – da „na Zapadu postoji demokratija, ali kada je izvoze u druge zemlje ona se pretvara u brutalno nasilje”. Međutim, po zakonu dependencije, autoritet mora prvo da bude ustanovljen u sopstvenoj sredini. Tramp je već istakao da će restitucija autoriteta započeti vraćanjem političke moći građanima preko javno izabranih predstavnika u vlasti, takoreći borbom za unutrašnji suverenizam predsednika i drugih instituta demokratije. U prevodu – demontiraće duboku državu i, koliko je to moguće, skrivene centre odlučivanja koji su bili „nevidljiva država” i u prethodnoj epohi držali izvršnu vlast u statusu izvođača radova. Nije Tramp zaboravio ni opskurnu ulogu medija koji su pribavljali saglasnost za sprovođenje dirigovane politike, uključujući i satanizaciju srpskog naroda tokom devedesetih godina da bi se secesija Kosova sprovela „demokratskom voljom građana Amerike”. Džefri Saks, jedan od malobrojnih glasova kritičkih intelektualaca, već se požalio da mu kao kolumnisti „Njujork tajmsa” duže vreme ne objavljuju tekstove. U sinergiji ovih elemenata – bez kojih se ne može govoriti o demokratiji i njenom značaju u stvaranju američkog autoriteta u svetu, ali ne može biti formiran ni pošten međunarodni poredak s podjednakim pravima svih zemalja na autonomnu politiku, što je upozoravajuća poruka BRIKS-a – otvara se put ka novom istorijskom ciklusu. I dok smo još u području istorijske dijalektike, da podsetimo na srpsku trijadnu lestvicu s periodama od jedne decenije. Devedesete su bile teza, ako ih svedemo na borbu da se odbrane nacionalni interesi. Antiteza je prva dekada 21. veka, koja je, opet u destilisanom tumačenju, trebalo da bude posvećena demokratiji. Ni jedna ni druga nisu bile dovoljne. Poslednja decenija je sinteza u kojoj Srbija nalazi svoju celovitost i pokazuje da više neće imati istorijske promašaje. Ako u svetskim razmerama prisustvujemo praskozorju nove epohe, onda je naš narod i naša zemlja ovaj put spremno dočekuju. Trampov prioritetni telefonski poziv Vučiću je prva tangenta dve (r)evolucije!

Autor: Dragoljub Kojičić