Naočigled moje devetogodišnje sestričine, tog 2. avgusta 1999. godine mučki mi je ubijen otac Momčilo, a brat Svetomir je kidnapovan. Evo 25 godina ne znam kakva mu je sudbina. Imao je 38 godina, bio je nastavnik u Muzičkoj školi u Prištini.
Otac je bio penzioner. Nikome nažao nisu učinili. Jednostavno, otac nije hteo da napusti Kosmet, ni Prištinu, hteo je da ga sahranimo ovde, pored majke.
Ovako govori Budimir Milenković iz okoline Niša, rodom iz Prištine. Uspeo je da pronađe posmrtne ostatke oca, a sudbina brata, Svetomira Milenkovića još je nepoznata.
- Taj krvavi dan ne zaboravljam. Otac je ubijen, zadavljen je stolnjakom, naočigled devetogodišnje unuke, ćerka moje rođene sestre. Ekshumacija očevih posmrtnih ostataka je odrađena, ali počinilac je u Beogradu oslobođen, jer je bio maloletan. Ipak drago mi je da sam mogao da ga sahranim pored majke, kako je hteo. Kuća u Prištini je srušena, posećujem je i dan -danas - govori Budimir.
Više od 25 godina ne zna se sudbina mnogih kidnapovanih, kako Srba, tako i drugih nacionalnosti sa ovih prostora - oko 568 ljudi sa spiskova. Za njima udruženo tragaju mnoge organizacije i institucije.
- Svakodnevno traganje ostavilo je trajne posledice na zdravlje mnogih ljudi koji polako nestaju bez saznanja o sudbini svoje dece. Nepravda, zataškavanje zločina, dvostruki aršini prema žrtvama, premeštanje i uništavanje dokaza, neprocesuiranje zločinaca njihovim oslobađanjem razlozi su što mnoge porodice gube i poslednju nadu - rekla je Verica Tomanović, predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica sa KiM na konferenciji u Nišu.
Tužilaštvo za ratne zločine još pre 14 godina formiralo je predmete sa nestalima. Pre skoro 20 godina otvorene su i arhive nestalih.
Autor: Snežana Milovanov
