Pre nego što Milošević krene iz kuće, Senta je morao kod sebe da ima jedan izveštaj.
Obezbeđenje nikad nije bilo bahato, a poznato je da se normalan život nije narušavao kad god je prolazio Miloševićev eskort, koji su činila samo dva vozila.
O obezbeđenju Slobodana Miloševića se nije mnogo pisalo ni govorilo javno. Cela Srbija znala je da je glavni čovek zadužen za njegovu bezbednost bio Senta Milenković. Ipak, posle smrti Miloševića počele su da se pojavljuju informacije o tome kako su telohranitelji čuvali nekadašnjeg predsednika Srbije i Jugoslavije.
Što se tiče ljudi iz neposrednog obezbeđenja i operativne grupe, svakog je znao po imenu lično. Najuži krug ljudi, koji su uvek činili i organizovali obezbeđenje predsednika bili su: Senta Milenković, Nenad Batočanin, Branko Manasijević, Jovica Bojinović, Milan Milović, Goran Obradović, Saša Savić i još samo nekoliko ljudi.
Slobodan Milošević je insistirao da se prilikom njegovih odlazaka na posao u Predsedništvo ili tokom putovanja po Srbiji nikada ne zaustavlja saobraćaj a nije dozvoljavao ni da u njegovoj pratnji bude veliki broj vozila. Tako da nikada nisu išla više od dva vozila – glavno i eskort vozilo.
Pre nego što bi Milošević stigao na neko odredište, prvo bi stigle operativne jedinice u civilu raspoređene u blizini ključnih mesta kako bi pratile situaciju. Bili su opremljeni dugim cevima, a sve se koordiniralo sa drugim službama DB-a, kriminalističkom policijom pa i saobraćajnom policijom, navodi Malamedia.
Tako je funkcionisalo sve do kasnih devedesetih. Ali kada je 24. marta 1999. Hag podigao optužnicu protiv Miloševića, on je dodatno pojačao svoje obezbeđenje. U tom periodu je boravio u vili Mir a pored svog ličnog obezbeđenja, takođe ga je obezbeđivala i čuvala specijalna jedinica MUP Srbije i Gardijska brigada. Čitav kompleks je čuvalo više od 40 gardista. U vilu Mir niko nije mogao da uđe bez prethodnog odobrenja specijalaca i gardista.
Šef Miloševićevog obezbeđenja je bio, kao što smo napomenuli na početku, Senta Milenković. O svom poslu, posebno o onom delu kada je bio lični Miloševićev telohranitelj, nije želeo da govori nikad. Skoro nikad. U jednom pokušaju intervjua, u razgovoru za Njuzvik, Senta je umeo da kaže i nešto što je moglo da zagolica javnost, da im barem na tren odškrine vrata i pusti ih da zavire i vide kako je to bilo čuvati život jednom od najmoćnijih ljudi na ovim prostorima.
Jedna od stvari koje je Senta otkrio je bio odgovor na toliko postavljeno pitanje - da li je ili nije snimljen kako na Gazimestanu iza Miloševićevih leđa stoji sa pištoljem za pojasom.
"I za onu čuvenu fotografiju na Gazimestanu tokom proslave 600 godina Kosovskog boja, kada sam na bini stajao iza predsednika. Ostalo je upisano da sam držao ruku na dršci pištolja ispod sakoa. Glupost. Duvao je vetar i jednostavno sam pokušavao da namestim sako. Nikakav pištolj. Besmisleno bi bilo da sam ga nosio jer su okolo i u masi naši ljudi sve pokrivali. Tako se radi. Ali, eto, ta laž je ostala upisana kao istina. I šta očekuju? Da demantujem u medijima da sam nosio pištolj? Svašta", rekao je Milenković.
Nije želeo da mnogo govori o Miloševiću i njihovom odnosu. Može se reći da nije želeo da o tome uopšte išta kaže. Samo je u jednom trenutku izustio: "Kako bi otvorio vrata od kuće i izašao, odmah sam znao kakvog je raspoloženja.“
Senta to nije želeo da komentariše ali je naveo primer kako je izgledalo kad Milošević negde krene. Milošević nije mogao da krene van kuće dok u Sentinim rukama ne budu svi izveštaji o tome da li su duž uobičajene trase ispražnjeni svi kontejneri, da li ima zastoja u saobraćaju, da li se negde popravlja asfalt, da li je pukla vodovodna cev, bilo šta neobično ili bilo ko sumnjiv.
Jedini svedok koji može relevantno i danas govoriti o Miloševićevom obezbeđenju je Branko Manasijević, penzionisani pukovnik MUP i Sentin zamenik. Kurir je pokušao da o detaljima obezbeđenja Miloševića razgovara sa najužim krugom ljudi koji su bili uz njega, ali oni iz poštovanja prema predsedniku nisu želeli da govore.
