Svetlana Stević, upravnica Narodnih kuhinja na Kosovu i Metohiji koje pružaju jedini topli obrok za oko 2.000 najugroženijih korisnika u pokrajini, održala je emotivan govor na današnjem opštenarodnom mitingu na Kosovu i Mrtohiji kojim je upitala zašto neko želi da im ukine jedinu koru hleba koju imaju.
- Ne traže ljudi ko zna šta, traže pravo na život, pravo na slobodu i pravo na golo parče hleba. Teško je kada znaš da je neko gladan i kada od tebe očekuje da mu pružiš ruku spasenja, a ti si bespomoćan jer tamo neko u Prištini ne želi da čuje za taj vapaj - poruka je Stevićeve koju prenosimo u celosti:
- Pomaže Bog, braćo i sestre. Okupili smo se danas ovde da pošaljemo poruku celom svetu, da se Srbi na Кosovu i Metohiji nalaze u bezizlaznoj situaciji. U ovom teškom trenutku velikog stradanja i iskušenja moramo da budemo jedinstveni i složni. Pre svega da ostanemo i budemo odlučni da ostanemo i opstanemo na našim vekovnim ognjištima. Nije lako danas biti Srbin, naručito ovde gde smo mi, teška je borba koju vodimo u ovom trenutku da dokažemo da smo svoj na svome, da nismo bez korena, da nismo bez istorije. Da svetinje govore umesto nas koje potvrđuju vekovni identitet srpskog naroda.
- Dvadeset i dve godine Srpska pravoslavna crkva pruža pomoć najugroženijima i to hleb i hranu, u nečemu najbitnijem, da čovek preživi. Ne traže ljudi ko zna šta, traže pravo na život, pravo na slobodu i pravo na golo parče hleba. Teško je kada znaš da je neko gladan i kada od tebe očekuje da mu pružiš ruku spasenja, a ti si bespomoćan jer tamo neko u Prištini ne želi da čuje za taj vapaj.
Video: Pink.rs
- U 21. veku kada svi propagiraju demokratiju jedino je mi Srbi na Кosovu i Metohiji nemamo, jedino je nama uskraćena. Кako da objasnimo svojoj deci da nam je sve zabranjeno i uskraćeno? Šta je potrebno da uradimo da bi svet shvatio da Srbi sa ovog prostora nestaju i to pred njihovim očima. Nikada nije bilo lako, ali smo uvek pobeđivali kada smo bili jedinstveni u složni u našoj borbi, u borbi da našoj deci obezbedimo slobodu, u borbi da nam deca ne budu gladna, da nam deca imaju pravo na obrazovanje, lečenje, da nam ne zabranjuju jezik, veru i istoriju. Кako ćemo dalje kada ni hleb nasušni ne možemo da kupimo?
- Кažu da naš novac ne možemo više da koristimo, da je zabranjen. Čime ćemo našu decu da hranimo? Zar niko ne čuje naš vapaj ili pak možda čuje ali ćute, nije ih briga? Mi smo narod koji je preživeo svašta, koji će preživeti i ovo, jer je Gospod uz nas i on će zaštititi svoju decu, a mi ćemo jačati našu molitvu, redovno odlaziti u naše svetinje, a odavde poslati poruku da smo jedinstveni i da ovde ostajemo.
