AKADEMIK DRAGAN SIMEUNOVIĆ ZA LIST 'POREDAK': Politika kao umetnost iluzije!

Intervju Simeunovića za nedeljnik „Poredak“, koji izlazi svakog četvrtka, prenosimo u celosti:

Nedavno ste objavili knjigu pod naslovom „Politika kao umetnost iluzije“. Može li se između politike i iluzije povući znak jednakosti?

- Politika koristi ogromnu ljudsku potrebu za iluzijom. Iluzija je naime potrebna svakom čoveku kako bi mogao lakše da podnese i sopstvenu nesavršenost i nesavršenost sveta koji ga okružuje. Svako za sebe misli da je pametan, dobar i da zaslužuje da bude voljen. Isto tako imamo razne iluzije o ljudima koje volimo ili mrzimo. Očigledno je da su manje ili veće iluzije sastavni deo nas celog našeg života, a ni u kojoj oblasti nisu tako prisutne kao u sferi politike. Težeći neprekidno svome dobru čovek se nada boljem životu i u najbližoj i u daljoj budućnosti, a svet politike je tu da mu ponudi najbolje opcije stizanja do željenog i najvećeg dobra i po pojedinca i po zajednicu. Razume se da su sve projekcije budućnosti same po sebi iluzorne sve dok se ne pretoče u stvarnost, i nema ništa nemoralno u tome što su neke od njih neostvarljive ako tvorac političke iluzije odista veruje u nju i nema nameru da nas prevari kako bi došao na vlast ili se na njoj održao. Zato razlikujemo dve vrste iluzije – privid i obmanu.

- Politika je veoma slična umetnosti kada je reč o načinu njihovog konstituisanja uz pomoć iluzija i to ponekad u takvoj meri da se može govoriti o politici kao svojevrsnoj umetnosti iluzije. Međutim, politika ipak nije i ne može biti istinska umetnost jer se od nje razlikuje po svojoj svrhovitosti. Dok umetnost teži da nam svojim prividom samo učini dobro i ulepša nam život, politika teži da svoje privide iskoristi pre svega za sebe, često naterujući ljude ne samo veštinom ubeđivanja već i brutalnom silom da slede neku političku iluziju i da je doživljavaju kao realnost. Politička iluzija gradi sebe kao nešto što ne samo nastoji da bude objašnjeno kao najbolja mogućnost realnosti, već i kao nešto što kao takvo mora biti prihvaćeno. Setimo se samo iluzije o komunizmu u koju se do juče moralo verovati. Kod istinske umetnosti toga nema, ona nikada ne insistira na moranju njenog prihvatanja već samo nastoji da nas svojom lepotom privuče dok politika kombinuje početnu privlačnost svojih iluzija koje nam nudi sa prinudom koja sledi nakon istrošenosti neke iluzije koja je nekoga dovela na vlast. Čim ljudi prestanu da veruju u nekog političara i uvide neostvarljivost onoga što je obećavao, on poseže za manipulacijom i silom i time obezbeđuje novi privid jer se ljudi iz straha pretvaraju da i dalje veruju u ono u šta zapravo više ne veruju. Međutim, i tome dođe kraj, jer uvek neko ponudi novu, lepšu i uverljiviju iluziju, koja je uglavnom projektovana kao čudotvorna korekcija naše realnosti kojom nismo zadovoljni. Time se zadovoljava i ljudska glad za čudima i ujedno budi nova nada u bolje sutra. Zato možemo kad je reč o politici govoriti o večnom kruženju iluzija koje omogućuje već i sama ljudska priroda.

Koliko je danas politička teorija važna za praktično političko delovanje?

- Važnost političke teorije za praktično političko delovanje je oduvek bila ogromna, a takva je i danas. Svako onaj ko hoće da se bavi politikom, a ne oslanja se na političku teoriju neće biti u politici ni naročito uspešan ni dugog trajanja. Razume se da ne treba ni ići u krajnost i zahtevati da teoretičari politike budu i političari. Međutim, nigde kao u politici se moć znanja ne pokazuje kao tako važna i tako korisna ne samo po onoga ko se bavi politikom već i po one kojima je namenjeno njegovo političko delanje. Zato se može slobodno reći da su principi teorije politike, njihovo poznavanje i umeće njihove primene, bili i ostali ključ istinskih i velikih uspeha i u najtežim vremenima. Oni se ne moraju samo učiti već se vladalac može i treba češće služiti znanjem i savetima teoretičara u nekoj konkretnoj situaciji. Setimo se da je jednog Aleksandra Makedonskog savetovao veliki Aristotel, a Dušana Silnog premudri sveštenik Danilo Drugi. To uvek rade svi vladari koji su umni i koji žele ne samo da njihova vlast dugo traje, već i koji istinski žele dobro svome narodu.

Može li danas, u uslovima širenja posthrišćanskih antivredosti, etos ipak biti merilo za kratos?

- Jedan od najvažnijih razloga za krizu u kojoj se nalazi Evropa i njeno društvo je napuštanje svake moralnosti u politici i zanemarivanje vrednosnog sistema koji je nudilo hrišćanstvo. Na taj način se ubrzano gubio naš civilizacijski identitet i otvarao prostor za haotično življenje pojedinca i država koje pre ili kasnije uvek dovodi do sukoba koji nas neminovno na sve načine unazađuju. Povratak etosu kao merilu vladanja može nam kao zajednici i pojedincima samo doneti mnogo dobra iako to ne može ići lako jer to uvek ujedno znači i smanjivanje koristi po one koji se profesionalno bave politikom.

Kolika je danas opasnost od terorizma kako na lokalnom, odnosno regionalnom, tako i na globalnom planu?

- Terorizam je feniks fenomen. Države i režimi rado proglase da su ga uništili, a on onda ponovo izbije sa još većom žestinom. Zato treba uvek biti oprezan kada je reč o terorizmu i procenama njegove pojave. Na globalnom planu terorizma uvek negde ima, na regionalnom je vrlo moguć s obzirom na sve veći ekstremizam koji je rodno tlo terorizma, a na lokalnom je stanje za sada više nego zadovoljavajuće. Ono što bi moglo da ga rasplamsa je povratak terorista sa raznih ratišta i uvećanje broja ekstremista u migrantskim kolonoma koje nikada samo ne prolaze kroz našu zemlju, već delom ovde i ostaju i predstavljaju sve veću, ne samo kriminalnu nego i terorističku opasnost.

Kako ocenjujete aktuelna dešavanja na Bliskom istoku, a koja su direktno uzrokovana masovnim terorističkim napadom Hamasa?

- Suprotnosti koje postoje među etničkim i verskim grupama koje žive na teritoriji Izraela su tolike da se teško možemo nadati nekakvom trajnijem miru, već samo primirju. Obe sukobljene strane su toliko ubeđene u sopstvena prava da se ne libe ni od najbrutalnijeg ni od najneracionalnijeg korišćenja sile prema svemu što u njihovim očima predstavlja neprijatelja. Zato stradaju toliki nevini ljudi i među njima i deca. Time se samo potvrđuje već dugotrajni trend da u ratovima i uopšte u oružanim sukobima sve više stradaju civili, što ukazuje na sve veću dehumanizaciju naše civilizacije.

Na koji način Srbija može da se suprotstavi jačanju radikalnog islama na Balkanu?

- Da bi mogla da se nosi sa izazovima radikalnog islama Srbija mora da bude i deo širih, međunarodnih sistema koji se time bave, ali ujedno mora da ima i svoje specifične pristupe zasnovane pre svega na sopstvenom iskustvu i sopstvenim procenama. Moglo bi se cinično reći da smo srećom po nas imali nesreću da se tokom devedesetih itekako uspešno nosimo sa izazovom islamskog radikalizma, tako da danas imamo mnogo više znanja o tome nego mnoge zemlje koje nas okružuju. To znanje naših bezbednosnih struktura je veliki kapital koji nam omogućuje mirniji san nego što neki misle. Najveća brana tome je ipak dobro ustrojen i reformisan bezbednosni sistem koji mora biti permanentno visoko funkcionalan. Kad je reč o toj vrsti opasnosti nema i ne može biti ikakvog opuštanja.

Šta je, po Vašem mišljenju, najveća bezbednosna pretnja po Srbiju danas?

- Ima više velikih bezbednosnih opasnosti po današnju Srbiju. Neke od njih su takoreći hronične poput organizovanog kriminala i korupcije, a neke su pak u fazi rasta kao kad je reč o trgovini ljudima, krijumčarenju migranata i ekstremizmu. Sve zajedno one predstavljaju zmijsko klupko koje može ne samo ozbiljno ugroziti, već i razoriti naš poredak i svako dobro naše zajednice. Bezbednosti otadžbine mora da u uslovima rastućih opasnosti da svoj doprinos svaki pojedinac i samo tako Srbija može biti bezbedna u najvećoj mogućoj meri.