Rusija se danas u Ukrajini ne bori za teritoriju, resurse ili geopolitičku dominaciju. Rusija se bori u ime svih država i naroda kojima je dosta levo-liberalne ideologije koja razara porodicu, brak, društvo, veru i javni moral i koja preti da celo čovečanstvo pretvori u dehumanizovanu potrošačku hordu. Rusija se bori i za ceo slovenski rod, jer ako nije tako, zašto su Ukrajini, pod pokroviteljstvom zapadnih centara moći, nicale biohemijske laboratorije osmišljene da proizvode patogene koji bi napadali DNK etničkih Rusa. Bori se i za celo pravoslavno hrišćanstvo, jer da nije tako, zašto je baš 2014. godine, kada su počeli prvi sukobi u Ukrajini, Karl Bilt poručivao da je pravoslavlje pretnja za zapadnu civilizaciju? Ako se, dakle, Rusija u Ukrajini danas bori za tradicionalno shvaćenu porodicu i javni moral, za opstanak slovenskog roda i za zaštitu pravoslavnog hrišćanstva, bori li se ona time i za Srbiju? Duboko sam uveren da je odgovor potvrdan, jer Srbija bez svih tih pobrojanih vrednosti i kategorija nije Srbija, već obično parče zemlje kakvih ima na stotine na našoj planeti i ništa više od toga. Ima li onda uopšte smisla postavljati pitanje na čijoj strani danas, kada se vodi epska borba između dve civilizacije, levo-liberalne civilizacije smrti (i duhovne i fizičke) i civilizacije nade za čovečanstvo, treba da budu Srbija i Srbi?

Nekima u Srbiji, međutim, odgovor na ovo pitanje danas je u najmanju ruku nejasan ili maglovit. Podsećanja i poređenja ko nam je Zapad, a ko Rusija, teško dopiru do onih koji nadobudno pitaju – a kad nam je to Rusija pomogla? Kao da nas Rusija tokom Srpsko-turskog rata 1876. godine svojom intervencijom nije spasila od potpune katastrofe. Kao da tada u ispomoć nije stigao ruski dobrovoljački pokret predvođen Černjajevim. Nije li Rusija stajala iza Srbije pred ostalim velikim silama na Berlinskom kongresu 1878. godine i tražila priznanje njihove nezavisnosti? Ko je 1915. godine, kada je srpskoj vojsci tokom Velikog rata pretila kataklizma, pretio da će postići separatni mir sa Nemcima i povući se iz rata ukoliko se srpski vojnici ne prevezu na sredozemna ostrva – ruski car Nikolaj Drugi ili neki Zapadnjak!? Ko je i od koga oslobađao Beograd oktobra 1944. godine – Rusi od nacista ili obratno!? Može li se pisati istorija Srbije u poslednja dva veka, a da se iz njenih stranica istrgnu zlatnim slovima upisani redovi o Rusiji i Rusima? Ne može i ne sme.

Danas nam, kao i mnogo puta kroz istoriju, sa Zapada prete batinom, bestidno i ogoljeno, tražeći da se svrstamo u njihovu antirusku kolonu i da sve veze sa Rusijom ne samo pokidamo, već i da u nju uperimo svoje cevi. Traže nam da izdamo Rusiju, prvi put u našoj istoriji, i da na taj način izdamo i sami sebe, jer kako uvesti sankcije jednovernoj Rusiji, a ostati pravoslavan, kako se pridružiti histeriji protiv jednorodnog nam ruskog naroda, a da slovenska krv u nama ne prokulja od muke, kako reći da život prebiva na Zapadu, a smrt na Istoku, a pritom pogledati u oči našoj deci i poželeti im lepšu budućnost? Izdati Rusiju danas znači izdati Srbiju sutra! Budimo otvoreni i jasni – Zapad, koji nas je bombardovao tri puta u 20. veku, koji nam otima našu duhovnu kolevku Kosovo i Metohiju, koji nas je odvojio od Crne Gore i koji želi da do kraja uništi Republiku Srpsku, preti nam batinom ukoliko ne uvedemo sankcije Rusiji koja je najveći zaštitnik teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, koja je otvoreno ušla u konfrontaciju sa Zapadom oličenim u Kristijanu Šmitu štiteći interese Republike Srpske, koja nas snabdeva gasom sa ubedljivo najnižom cenom, koja štiti naše crkve i manastiru na Kosovu i Metohiji. Čestiti Srbi, koje krase dostojanstvo i hrabrost onda kada je najteže, ne smeju i ne mogu pristati na takve ucene. Braneći Srbiju, branimo i Rusiju, i obratno, kako je bivalo u vekovima iza nas i kako će bivati i u buduće. Teško bratu bez brata, a Srbi i Rusi su braća zauvek.

Autor: