Dragi Điki,

Kako ti dugo nista ne pisah, a i nadahnut sam ovih dana isčitavanjem paradoksalnih gluposti koje izgovaraš bez imalo stida i srama, reših da napišem priču o tebi i meni, ali i o ljudima i događajima koji treba da nas podsete ko smo, šta smo, odakle smo i gde idemo.

Ne znam po žanru da li bih ovu priču svrstao u komediju ili tragediju, ali svakako predstavlja paradoksalno sagledavanje tvojih strahova koji bez ikakve sumnje izrastaju upravo iz onoga šta si i kakav zapravo jesi u ovoj tvojoj savremenoj neromansiranoj dramskoj prevari.

A plašiti se sopstvenog kukavičluka, dragi Điki, ne sme biti odlika ni naše, a ni budućih generacija.

I danas dragi Điki ti i dalje Srbiju gledaš u retrovizuru prošlosti i ne pada ti na pamet da Srbija više nije brlog i ćumez iz tvog vremena prepun marketinške korupcije čiji si apsolutni gospodar bio skoro pune dve decenije ali i skrivenih,tajnih i crnih dilova čiji si ti tvorac i rodonačelnik a po čemu će te sigurno pamtiti generacije nekih novih i pristojnijih ljudi.

To što sam te poslednji put slušao uživo u Bokeljki na Vučićevom kanabetu pre tačno tri godine gde jeftino nudiš sebe i svoje usluge meni lično je bilo mučno, ali razumem da čovekov instikt za preživljavanje ponekad nadvlada samopoštovanje i minimum digniteta koji bi ti kao verovatno najlošiji gradonačelnik u istoriji Srbije trebalo bar u tragovima da poseduješ!

Danas pročitah kako tvrdiš i potvrđuješ da ti neko preti hapšenjem ukoliko budeš kandidat za gradonačelnika.

Sram te bilo i da ponovim sram te bilo sramoto jedna lažovska, kaži meni ko ti preti i ja ću to emitovati 100 puta pod uslovom da je istina i da nije još jedna tvoja patološka starovremenska izmišljotina.

Pa ti si bez ikakvog stida i srama pomenuo hapšenja koja si ti lično sprovodio na nedužnim doktorima zarad političkog interesa i ucene od strane LDP- a zarad usvajanja gradskog budžeta.

Ne bih ti ovo ni pisao da nisam besan što se zbog tvog gramzivog i bahatog odnosa prema ljudima danas lekari još uvek bore za život profesora Milinića koga si ti, barabo jedna tapkaroška, nevinog strpao u zatvor i kada je oslobođen onda ste ga ponovo maltretirali na ponovljenom suđenju na kome je čovek dobio moždani udar!

Sram te bilo i nadam se da će bar griža savesti ikada proraditi u tom tvom malom mržnjom zadojenom svetu.

Pa ti si taj koji je pljačkao i državu i grad i svaku familiju i svakog pojedinca ponaosob,ti si taj koji nikada nije imao ni politiku ni ideologiju, ti si taj koji je namestao tendere i krao građane na izgradnji mostova, ti si taj koji nije primetio da je Srbija u međuvremenu postala pristojna zemlja koja ce vrlo brzo biti članica EU , koja se više ne stidi pred međunarodnom zajednicom, koja više nema problema sa budžetom, koja podiže i plate i penzije, koja ne krade građane na obaranju kursa dinara, koja je spustila stopu nezaposlenosti koja je rešila spoljnotrgovinski debalans, koja investira u sebe i svoje građane, koja je podjednako poštovana i u Americi i Rusiji i Kini i Nemačkoj i Turskoj ali i u Albiniji i Bosni.

To su sve samo pre pet godina za tebe bili pusti snovi, a danas su realnost i to te i čini nervoznim, pa izmisljaš jeftino šibicarski nekakva hapšenja!

Dragi Điki, pa ti ne samo da si oduvek bio politički diletant i lažov već si u međuvremenu toliko zarđao da si shvatio da u realnom tržišnom biznisu ne mozeš da se snađes i da ti je politika jedini spas.

Ali nije dragi Điki politika više ono ,kako ste je ti i tvoja gramziva horda sprovodili,platforma za korupciju i lopovluke preko državnih banaka i fondova sto je Srbiju za dlaku odvelo u bankrot.

I pored toga što smo generacija i što smo nekako zajedno krenuli, ni ti ni ja nismo više klinci bez obaveza bez dece i bez odgovornosti.

Previše godina imamo da bi raspravljali da li je plavo stvarno plavo ili crveno mozda narandžasto, ali ono što mene zabrinjava to je što poneki Srbi ponekad više vole svoje bolesti nego svoje lekare.

Zato dragi Điki,ja znam da si rešen da igraš dok god muzika svira ali za tvoju igru je muzika stala još pre mnogo godina, a takođe znam da ćeš kopati i rukama i noktima da se dokopaš gradske kase.

I na kraju dragi Điki postoje ljudi koji ovaj mali narod čine velikim ali takođe postoje i ljudi kao što si ti koji ovaj narod čine manjim nego što on zapravo jeste!

Željko Mitrović

Kraj prvog dela