Prenosimo njegovo saopštenje u celosti:

„Koliko god se Zdravko Ponoš sinoć bezuspešno trudio da skrene temu sa uništavanja, odumiranja i devastiranja vojske, kao i odliva kadra u vreme kada je bio zamenik načelnika i načelnik Generalštaba, u tome nije uspeo. Nije odgovorio ni na jedno pitanje koje javnost postavlja, niti je demantovao bilo šta od ozbiljnih podataka koje je javnost imala prilike da čuje o tome kako je vojska izgledala u vreme kada je on njom upravljao.

Čuli smo od njega da je on najbolji i najpametniji, da se sve dogovorio sa Đilasom i da su izabrali već i savetnike. Spominje i nekakve burgere, valjda se seća sa nostalgijom vremena kada ih je jeo sa Patrikom Hoom i Vukom Jeremićem, ali ne odgovara o suštini svog štetočinskog delovanja zbog kog je Vojska ostala u jako teškoj situaciji.

Sraman je način na koji Zdravko Ponoš danas govori o ljudima, jednako sraman kao način na koji se prema njima ophodio dok je bio načelnik Generalštaba, što ljudi u vojsci i te kako pamte i, štaviše, vrlo često govore o tome. To su vremena u kojima su donete odluke kojima je više od 33.000 vojnika, podoficira i oficira, dakle ljudi koji su imali i imaju svoje porodice, ostavljeno na ulici, oterano iz vojske i njih nije brinulo ni najmanje gde će ti ljudi da žive, niti od čega će da žive sa svojim porodicama.

Ukinute su jedinice, ljudima koji su se borili za ovu zemlju rečeno je - vi nam više ne trebate. To im je rekao Zdravko Ponoš i svi oni koji su sa njim saučestvovali u takvim operacijama. I potpuno je jasno svima u vojsci i to svi znaju da je on bio taj, što je na kraju krajeva i priznao, koji je doneo odluku o rasformiranju naših herojskih 63. padobranske brigade i 72. brigade, koje je sveo na nivoe bataljona. I ne samo njih, nego i mnoge druge tenkovske bataljone, artiljerijske jedinice svodili su na niže nivoe i tako stvorili lažni višak naoružanja, a to naoružanje zatim, uključujući i tenkove T-72, artiljeriju, municiju i drugo stavili na prodaju ili su ih sekli, što su građani mogli da vide i u Srbiji, kao i u Crnoj Gori. I sve to upravo odlukama Zdravka Ponoša i ostalih koji su u tome učestvovali.

Što se tiče vojnih penzionera, našim herojima koji su svoj život i karijeru posvetili Srbiji i njenoj odbrani, Ponoš je u svoje vreme poručivao da više nisu deo sistema odbrane, da može da čuje njihovo mišljenje, ali da se varaju ako očekuju da ih posluša. Takvu vrstu uvreda su slušali penzioneri, ljudi koji su gradili našu zemlju i našu vojsku, od čoveka koji sada hoće da dođe na najznačajniju funkciju u našoj zemlji.

Isto tako, dok su se njegove kolege borile u njegovoj rodnoj Krajini za srpski narod, Ponoš je rešavao stambeno pitanje u Beogradu. Te 1993. godine dobio je prvi stan od 53 kvadrata na Novom Beogradu, a kasnije je to naravno bio Vračar, gde bi drugde do u najskupljem delu Beograda. Da bi mu kupila stan na Vračaru od 91 kvadrata, Vojska je morala da proda vojno zemljište na Paliluli, on je zauzvrat vratio prethodni stan, koji je otkupio za bagatelu u vreme hiperinflacije 1993. Zatim Ponoš taj isti stan na Vračaru 2010. godine otkupljuje za petnaestak hiljada evra, milion i trista hiljada dinara i to na 480 rata. Na 480 rata čija je jedna mesečna rata 3.600 dinara. O svoja četiri vanredna unapređenja, o kojima Ponoš veoma retko govori, ne treba ni previše pričati, jer svaki vojnik zna šta to govori. I to četiri vanredna unapređenja za čoveka čija je najveća komandna dužnost bila komandir voda.

Podsetiću i na sramne reči koje je Ponoš uputio ženama naše zemlje. Teško je objašnjivo šta je želeo da poruči kada je izgovorio da bi mnogi strani generali, koji bi ovuda trebalo da se šetkaju i više nego što se šetkaju, kako on to kaže, trebalo da vide i žene ove zemlje. Šta to znači, šta Ponoš, u tom trenutku načelnik Generalštaba, želi da kaže o našim ženama, majkama, sestrama, ćerkama? Reč je o skandaloznoj izjavi i o tome naravno Ponoš neće reći nijednu jedinu reč.

Svu tu devastaciju koju su Ponoš i ostali ostavili iza sebe ljudi u vojsci su jako teško podneli. Danas ne mogu da se sete niti jedne lepe stvari, koja se dogodila u to vreme, ali se zato sećaju mnogih loših stvari i zato o Ponošu misle loše. To možete da pitate brojne oficire i one aktivne i penzionisane.

I može penzionisani oficir i političar Ponoš da bude Đilasov kandidat koliko god hoće, šteta koju su načinili vojsci je ogromna. Iza Ponoša i Đilasa nije ostala jaka Srbija, nije ostala ekonomski snažna Srbija koja je mogla da podrži svoju vojsku, već suprotno drastično ekonomski slabija Srbija. Ostala je Srbija koja je bila u takvom stanju da je bila na ivici bankrota. Zahvaljujući i Ponošu i takvima naša vojska bila je u tako lošem stanju da su se čak hrvatski novinari šalili i zapitkivali Ponoša u intervjuima da li mi to ukidamo srpsko vazduhoplovstvo s obzirom da više nemamo ni aviona, da piloti ne lete, a da nemamo ni goriva.

Danas je zahvaljujući predsedniku Vučiću naša vojska neuporedivo jača, ima i nove helikoptere Mi-35, Mi-17, H-145 M, bespilotne letelice, protivavionske sisteme poput Pancira, modernizovane tenkove, višecevne bacače raketa, nova vozila poput Lazara i Miloša... Danas u našu vojsku ulažemo i povećanjem plata ljudima, i pokazujemo poštovanje za sve ono što su uradili za našu zemlju. Naša vojska će i dalje jačati da bi štitila svoju zemlju, kako bismo mogli zajedno da nastavimo da gradimo snažnu Srbiju u miru i sigurnosti, navodi se u izjvai ministra Stefanovića.