Nepoznati počinioci su iz automatskog oružja pucali na grupu srpske dece dok su se kupala na Bistrici i ubili dvojicu dečaka.

U ovom zločinu ubijeni su devetnaestogodišnji Ivan Jovović i dvanaestogodišnji Pantelija Dakić, a ranjeni su Marko Bogićević (12), Dragana Srbljak (13) i Đorde Ugrenović (20), a u rasvetljivanju tog napada nije pomogla ni nagrada od milion evra koju je UNMIK ponudio.

Među ranjenima bio je i tada petnaestogodišnji Bogdan Bukumirović koji je preživeo uprkos tome što su mu lekari davali verovatnoću četiri odsto, a čije svedočenje čuva od zaborava ovaj stravičan zločin.

Prema njegovom priznanju, otac mu tog dana nije dozvolio da ide na kupanje jer je voda bila hladna, međutim pobedu je odnelo njegovo insistiranje. Kada je stigao, kako je naveo, na kupalištu je bilo do 100 ljudi, što dece, što starijih, napominjući da je tamo odlazio od 1999. godine i da nikada nije problema. Pamti da je voda zaista bila toliko hladna, kao što ga je otac upozorio, da je ubrzo izašao i prišao vatri koju su njegovi drugari založili da se ugreje. Pakao je počeo u sekundi, a da niko nije ni bio svestan šta se dešava.

Pogodilo ga osam metaka

"Tri metka su me pogodila u levi bok i odbacila me u stranu. Taj deo šume iz kojeg su monstrumi pucali relativno znam, naglo sam se okrenuo, još dva metka su me pogodila u grudi i stomak. Više nisam mogao da stojim na nogama i dok sam padao, metak me je pogodio i sa desne strane glave, a osmi metak mi je okrznuo levu nogu. Pokušao sam da ustanem, čuo kuknjavu, plač, vrisak, i dalje nisam bio svestan šta se dešava", ispričao je pre nekoliko godina nesrećni mladić u jutarnjem programu televizije Hepi, na petnaestogodišnjicu ovog zločina.

Pakao na putu od bolnice do bolnice

"Posle 3 sata ubeđivanja doktorke da me prebace u bolnicu u Kosovsku Mitrovicu, Kfor je konačno obezbedio helikopter, ja i drugar Marko smo bili u njemu. Helikopter je išao ka Prizrenu, Marko je ostavljen u nemačkoj bazi Kfora, a ja sam prebačen u južni deo Kosovske Mitrovice u francusku bolnicu. U međuvremenu doktorka iz Mitrovice, bez pratnje, na svoju odgovornost hrabro dolazi da nadgleda operaciju moje slezine koja je morala da se ukloni jer je kroz nju prošao metak, a oni to nisu dozvoljavali. Pitala je šta mi je sa glavom, oni su zvali nekog neurohirurga, ali ona se uspaničila i insistirala da se prebacim dalje u Beograd na VMA. Tada nije smela da se izvrši operacija, jer sam imao premalo krvi u organizmu. Rekli su mi da su mi davali samo 4 odsto šanse da preživim. Sutradan sam imao dve operacije. Na Preobraženje Gospodnje počeo sam da se budim iz kome, nisam znao šta se dešava", nastavlja Bogdan priču o svojoj i sudbini svojih drugara, koja još uvek nema epilog.

"Njih više nema, ali nas gledaju sa neba. Nema sekunde da kroz moje misli ne prođe to sećanje, ogorčen sam što godinama očekujem da me obaveste ko je monstrum ko je to uradio, da bude priveden licu pravde. Ne bole rane koliko to boli. Niko me do danas tim povodom nije kontaktirao, nekoliko puta sam pisao međunarodnoj zajednici i dobijao poražavajuće informacije, na kraju je 2011. godine i zvanično istraga obustavljena", zavšio je Bogdan ovu bolnu ispovest.