Sad mi je krivo što sam već spucala onaj vic o kopanju kanala i odsustvu Sulje koji je trebao da polaže cjevi pa zato cela stvar nema smisla. Dobro mi došao oko ovih non paper broj jedan to sam ja, non paper broj to sam ja, Milićkin yes paper to sam ja. Since April 2018. Uskoro će tri pune godine od kada smo objavili izveštaj Priča sa zapadne strane, koja zagovora i korekciju administrativne linije kao element višedimenzionog sveobuhvatnog sporazuma između Beograda i Prištine.

Jelena da li si čula za cancel culture? Šta čula, prošla. I pre nesretnog Ćirjakovića. Sećam se Lekić je u „uglednom“ Danasu tim povodom napravio neku sliku-prilog tipa i Milićka ima plan o Kosovu, videla žaba da se konji podkivaju. Bilo je i drugih koji su odmah skočili da suptilno paternalizuju stvar tipa „malo je teško organizovati konferenciju na kojoj bi Srbija i druge svoje granice sa susedima odmah usaglasila“, što smo takođe sugerisali kao garanciju za BiH i Hrvatsku da nema Velike Srbije. Posle su počeli i diskretno da ne hejtuju korekciju, da zapišavaju teritoriju i eventualne pozicije ili ulogu ako model uspe. Istovremeno ulogu SAD i EU najčešće vide kako vetar duva. Kad bi im se sve izjave sabrale i poređale hronološki dosta bi se tu nedoslednosti našlo.

CEAS je uvek smatrao da su upravo SAD i NATO, kroz politički okvir koji NATO-u daje UN SC R 1244, ključna platforma za rešavanje preostalih izazova na Zapadnom Balkanu, koji ne isključuje srpsku vojnu nesvrstanost. O tome smo detaljnije pisali u izveštaju iz 2017. godine Primarni instinkt-za više NATO na Zapadnom Balkanu, godinu dana pre nego što smo objavili Priču sa zapadne strane. U njemu smo, između ostalog, zagovarali da NATO Srbiji isplati i puno sredstava, koja se ne bi formalno zvala ratna ošteta, za sanaciju velikih ekoloških problema. I nasleđenih naravno, jer smo i pre bombardovanja bili puni takozvanog istorijskog otpada i švorc od sankcija i inflacije da bilo šta sami pokrenemo, ali i onih koji su neupitno naneti tokom bombardovanja.

Velikom Lekiću je promaklo da je Milićka, između ostalog, radila u UNHCR, OSCE, Helsinškom odboru, u UNMIK-u i to u EU stubu, te Međunarodnoj kriznoj grupi. Sve su se te organizacije, dok sam u njima radila, bavile na jedan ili drugi način Srbijom, SRJ, Kosovom, Beogradom i Prištinom, kako hoćete. Kalila sam se od fixer-local-staff- producent-analitičar- do direktora CEAS-a, vrlo citiranog think tanka. CEAS ume da pecne, ujeda, razbija tabue, ali ga niko još nije demantovao da je nešto netačno objavio. Pokušali da nas kanseluju, džaba su krečili.

Lekić možda nije znao, kad me je opisao kao žabu koja gleda šta se konjima radi u „uglednom Danasu“ ni da sam radila i kao pomoćnik mog Gorana Svilanovića, našeg prvog demokratskog ministra spoljnih poslova, kad je on bio predsedavajući Drugog radnog stola Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope. U tom periodu Goran je bio među uticajnim i uglednim ljudima koje je okupio Đulijano Amato, bivši dvostruki premijer u jednoj Komisiji. Aprila 2005. godine Komisija je objavila vrlo citiran, i logičan, izveštaj Balkan u Evropskoj budućnosti. Mislim da ga je Koštunica kanselovao u srpskoj javnosti. Izveštaj, a ni prema Svilanoviću nije bio fer, a ni prema Srbiji, big time. Ukratko, Izveštaj već 2005. godine primećuje da je status quo slabih zemalja na Zapadnom Balkanu neodrživ, i zagovara veći angažman EU i NATO. U Izveštaju se za Kosovo predlaže vođeni suverenitet do ulaska u EU, koja je sama po sebi forma deljenog suvereniteta, a Srbiji i Crnoj Gori da se razdele ako hoće i da zaslužuju brži proces evropskih integracija ako pristanu na kompromise, na primer da potpišu prvi sporzum sa EU još 2006, a sugerisalo se da ubrzo i Makedonija bude pozvana u NATO. To je bilo 2005. godine, a sada preko Danasa dnevno dobijamo sugestije od kvazi-evropejaca koje nas de facto približavaju aktuelnom Kremlju, a ne EU, i to sa EU saučesnicima. Demokratija Putin style.

Kada je Goran otišao u Beč, ja sam 2007. osnovala CEAS. Da, zagovaramo punopravno članstvo u NATO, ali ne tipa kad mi zapadnjaci kažu diskrento, ali mnogi u vojsci su za NATO… Zašto je javnost toliko loše raspoložena, kukaju mi godinama? Zbog bombardovanja i Kosova aman, a što se mene tiče kanselujte me kad čujete od mene frazu „hajde da zaboravimo prošlost i okrenemo se budućnosti“ oko srpsko-NATO odnosa. Petog oktobra, i pre, se nisam koprcala da budem aktivna iako sam bila samohrana majka sa dvoje male dece koja radi od ugovora do ugovora, podstanar, sa tužbom od ex muža da sam zlostavljala decu, sa krvavim borbama sa centrima za socijalni rad i sudovima koji su mu znali tadašnju funkciju, uz debilišuće dugogodišnje odsustvo podrške roditelja i sestre koje još traje, da bi jednu huntu smenila drugom huntom. Makar i pro-NATO huntom, bilo toga u istoriji suviše. Zalagala sam se za demokratiju, za informisano odlučivanje, za to da parlament ili narod na referendumima donose velike odluke a ne „mnogi iz vojske koji su za NATO samo ne mogu javno da kažu“. I dalje sam u tom fazonu.

Lekić slučajno ili namerno, nije uzeo u obzir i da se CEAS, osim NATO, po čemu nas mahom znaju, ali i zlonamerno profilišu ili diskretno eliminišu za druge teme iako se pitanjima EU, bezbednosti i spoljne politike takođe naravno bavimo. Pitanje i bavljenje NATO-om u Srbiji se inače ne može razdvojiti od rata na Kosovu i bombardovanja. I to nam, takođe, daje legitimitet da se bavimo i predlaganjem rešenja kosovskog pitanja. Više od deset godina se bavimo odnosima SAD-EU, EU-NATO, NATO-UN, UN, pitanjima međunarodnih odnosa koji se tiču prevencija zločina, reagovanjem tokom pokušaja zaustavljanja zločina, ključnim okvirom i za razumevanje razloga za kontroverznu odluku o bombarodvanju i za definisanje novog održivog kompromisa o noovm statusu Kosova. Pisala vam već o UN normi Odgovornost da se zaštiti, o vojnim intervencijama, o tranzicionoj pravdi i njenom značaju za reforme sistema bezbednosti zemalja u različitim tranzicijama, o strukturama bezbednosti na Kosovu….. Pratili smo kakve su epiloge imali krvavi sukobi u Timoru, Sudanu, na mnoge načine mnogo korisnije analogije za kompromis o Kosovu nego prokleti model dve Nemačke. Jedina smo orgnizacija članica Međunarodne koalicije za Odgovornost da se zaštiti iz ovog dela sveta.

U Lekićeve razloge agresivne neobaveštenosti, s jedne, i želje da ipak komentariše s druge strane, ne ulazim. Nisam ni u tripu da kukam kako je nazvati me žabom uvreda po ženskoj osnovi, to bi bila zloupotreba političke korektnosti koje se ježim, poslovica je poslovica, no biti NATO PICAJZLA non stop na TV sa nacionalnom frekvencijom smatram sistemskom misoginijom. Kanselovanje delova političkog Zapada, kolega iz NVO sektora, poznanika sa Kosova je mnogo indikativnije. Ponekad se pitam da li je legitimizacija korekcije administrativne linije delom razlog za glasno ćutanje o Šešeljevoj neometanoj misoginiji. BTW pisali i Poverenici više puta, njeni pisani odgovori nama pošto se naravno javno nikad nije oglasila, za razliku od mnogih drugih koje komentariše, su deprimirajuća stvar. Gaslightovana sam toliko godina i od tolikih, kanselovana, i samokanselovana x puta od tuge, ali njeni dopisi mom advokatu spadaju u jezivije doživljaje.

Albin Kurti, tada lider Samoopredeljenja mislim, mi je dan pošto sam sa Minhenske konferencije pre neku godinu stigla u Atinu, na jedan skup s njim, rekao: „Šta vam bi, svaki vaš izveštaj do Priče sa zapadne strane sam mogao da potpišem od A do Š, zašto zagovarate rat legitimizacijom korekcije administrativne linije. Promrmljala sam nešto o protoku vremena, o Bugarskoj, Rumuniji i Hrvatskoj tada u NATO što ’99. nije bio slučaj, i izvesnosti da Makedonija i Crna Gore uskoro budu članice, o KFOR, EUFOR, o razlici između Srbije, a nadam se i Kosova i Metohije kao njenog dela, u odnosu na 1998-1999, o resursima na severu Kosova koji nisu stvar etničkih podela već prava na upotrebu resursa, otplaćivanje kredita. Nisam se udubljivala, nije bila prilika.

Pošto je Kurti prvi put postao premijer privremenih institucija na KiM objavili smo izveštaj Ne lomite principe o odnosima Beograda i Prištine i putu ka održivoj formalizaciji odnosa.

Izveštaj je nastao kao odgovor na puno zahteva za više činjenica i uporednih analiza koje smo dobili nakon što sam pre toga napisala otvoreno pismo Albinu Kurtiju. Pismo je bilo podstaknuto nizom Kurtijevih izjava o tome kako su “genocid, masakri i masovne grobnice istine Srbije sa kojima Vučić (Aleksandar Vučić, predsednik Srbije) treba da počne da se bavi“. Cilj pisma i izveštaja bio je da se podstakne dijalog Beograda i Prištine, ali na osnovu činjenica i u skladu sa novim lokalnim, regionalnim i geopolitičkim trendovima. Kao inspiracija za naslov poslužila nam je pesma čuvenog Đorđa Balaševića Ne lomite mi bagrenje. Izveštaj, takođe napisan u prvom licu, sadrži, kao i ove kolumne, i dosta mojih autobiografskih elemenata. Ovaj pristup smo tada izabrali da ukažemo na okolnosti koje se tendenciozno zaboravljaju ili previđaju po automatizmu usled protoka vremena i ustaljenih percepcija, a koje mogu uticati na dinamiku postizanja, formu i sadržaj formalizacije odnosa.

Inače, posle Kurtija tada, seriju sličnih činjenično netačnih izjava o procesu kažnjavanja za ratne zločine, odnosu prema tranzicionoj pravdi sa elementima tendencioznog istorijskog revizionizma dali su potom i drugi visoki kosovski zvaničnici. Nadali smo se da ćemo tim izveštajem i njih raskrinkati, i da u tome nećemo ostati usamljeni. Spoil alert-ostali smo.

Dokaze o sitemskom kanselovanju, mnogo relevantnijih od Lekića, zbog zagovaranja korekcije administrativne linije skupili smo u izveštaju Tamna strana meseca. U njemu se pokazuje kako su nas navodno objektivni i inkluzivni mediji u Srbiji i još bitnije, Zapadna dopisništva, kanselovali upravo od kad smo objavili Priču sa zapadne strane. Do tad smo vrlo često citirani ili sam ja davala izjave tim medijima. U Izveštaju ima dosta grafika, statistike, prebrojanih nastupa, uporednih analiza koje potvrđuju našu tezu. Ni njega niko nije demantovao, ukazao na bilo kakve netačnosti ili spin. Samo još jače kanselovanje.

Od tada smo organizovali još nekoliko Beogradskih NATO nedelja, naše prestižne međunarodne konferencije, čak i u Palati Srbija, sa visokim srpskim, NATO i drugim stranim zvaničnicima. Ustanovili smo da nas je u tom periodu Tanjug itekako pratio i prenosio, vrlo profesionalno, a „njini“ u najboljem slučaju intervjuisali neke naše goste, koji su mahom bili protiv korekcije administrativne linije. Mi smo naš stav o tome sasvim otvoreno i tokom te Beogradske NATO nedelje promovisali i organizovali odlične panele sa argumentima za i protiv, da se zna.

Ed Džozef sa Džons Hopkins Univerziteta koji je bio jedan od govornika na NATO WEEK-u u jesen 2019, na primer, dao je tada intervju NIN-u, u kome je rekao da je u Beogadu zbog učešća na ad hock organizovanom panelu Beograd, Priština i Zapad-ubrzavanje istorije? , gle slučajnosti organizovanim U ISTO VREME SA NAŠIM NATO WEEK-om. Ni Džozef ni NIN u podužem intervjuu nisu ni spomenuli NATO WEEK. Panel o kome Džozef i NIN govore organizovali su BIEPAG, u kome je Florijan Biber između ostalih, i Evropski fond za Balkan. Obe organizacije su puno pisale protiv korekcije administrativne linije. Pored Eda glavna govornica na panelu, na de facto kontra NATO WEEK-u, bila je zamenica šefa misije Nemačke ambasade u Srbiji! Gle slučajnosti.

Danel Serwer, koga sam takođe davno kanselovala zbog načina na koji mi je paternalistički arogantno pisao da se razočarao u mene zbog javno iznešenog političkog stava potkrepljenog mnogim argumentima, hejtovao me je što sam Edovo nedolično ponašanje kritikovala na TW. Tvrdio je da dramim, da je to „uobičajena praksa“. Hm, CEAS pukne ogromne pare za Edovu kartu i hotel, jer smo je kupili par meseci ranije, nije lako NATO WEEK organizovati verujte mi, on ode i na drugi skup. Možda jeste praksa. Moja retko, za tuđe pare. Ali ne znam da li je praksa da ni ne spomene ko ga je doveo u Beograd i to u podužem intervjuu NIN-u. I to mi je indikativno. Kao i nemačke pare u kontra NATO WEEK-u te godine. Do tad smo navikli da se nesretni Nikola Sandulović i Vencislav Bujić time bave. I kid you not.

Da ne pričam o line up govornika te godine. Evo par imena naših govornika koji tada nisu bili zanimljivi sagovornici ni NIN-u ni mnogim drugim „nezavisnim, profesionalnim i inkluzivnim“ medijima u Srbiji, dočim je Džozef itekako bio:

Tacan Ildem, pomoćnik Generalnog sekretara za javnu diplomatiju, Michael Carpenter, Penn Biden Center for Diplomacy and Global Engagement; Maxim Samorukov,Carnegie.ru, Molly Montgomery, Brookings; Anthony H. Cordesman, Center for Strategic & International Studies (CSIS), Peter Brookes, Heritage Foundation; Bertram Braun, penzionisani zvaničnik, State Department SAD; Wolfgang Petritsch, The Austrian Marshall Plan Foundation….

Molly je sada zamenik pomoćnika državnog sekretara SAD za Evroaziju. Sitnica.

Setih se ipak jednog drugog vica koji može da posluži da konačno kažem šta sam htela. Ubeđuje Mujo Hasu da kupi njegovog polovnog fiću, te smanjio sam mu potrošnju, te nove sam daske u podovima ukucao… Ne vredi Haso tvrd, ne trebaju mu kola, a i skup ti fića. Ni Mujo se ne da, stavio sam nove lampice u farove, Fata oribala sedišta…. Ma ne trebaju mi kola, a i mnogo ti je prešao. Mujo već očajava poteže ključni adut, kaže slušaj bolan al sjedneš u sedam u Sarajevu i u pola osam si u Visokom! Na to Haso konstatuje-šta ću ja u Visokom u pola osam!

Albin Kurti se, inače, tokom nedavnog boravka u Briselu, u koji je došao posle predsednika Vučića, susreo i sa generalnim sekretarom NATO-a Jensom Stoltenbergom. NATO ga je potpisao kao „gospodina sa Kosova“ . Kažem ja, ozbiljna organizacija, 4 non-recognisera su četiri non-recognisera bez obzira na veličinu i snagu zemalja. I to je NATO, mislite o tome.

Period pre, tokom i posle ovih poseta obeležila su i dva non pejpera o mogućem budućem izgledu Balkana i formi sporazama Beograda i Prištine, koji su izazvali burne reakcije.

Prvi je navodno iz kuhinje slovenačkog premijera Janeza Janše. Priča se da mu je sušef bio mađarski premijer Viktor Orban, mada ima i onih koji tvrde da je krompire za Janšinu čorbu ljuštio ruski predsednik Putin lično. Elem, taj non pejper zagovora masovnije prekrajanje kojekakvih granica na Balkanu, a nigde se KFOR, EUFOR i distrikt Brčko ne spominju, pa sam ga kanselovala.

Ovaj drugi, koji je juče objavila prištinska Koha Ditore, nešto je zanimljiviji. U njemu se spominje autonomni distrikt na severu Kosova, ali u okviru nezavisnog Kosova. No, ni u njemu ni reči o mandatima različitih aktera, predloženih u Kohinom non pejperu da vrše i nadgledaju vlast na raznim nivoima na Kosovu, u reagovanju u vanrednim situacijama, u odbrani i bezbednosti. Ni reči ni o sudbini KFOR. Ni reči o 1244, ali se spominje Vašingtonski sporazum.

Suština, ono što sam pre tri strane još pokušala da kažem je da nema cijevi! U spomenutom zanimljivijem non paper, ali ni u drugim planovima i „prijateljskim sugestijama“ nema pravog podsticaja za ostatak Srba (jačamo ekonomiju anyhow, a vladavini prava i nismo historijski skloni, tek treba da se učimo pa nije opipljivo), koji ne žive na Kosovu, nema ni ubrzane EU perspektive, koja se bar zagovarala u Amatovom izveštaju.

Ne treba nam takav sklepan fića. Šta će Srbija u Visokom u pola osam?

Predsednik Vučić sumnja da je ovaj drugi non pejper objavila vrlo inteligentna i uticajna žena. Nisam ja, da se zna. Ja sam za više od ponuđenog. KLJUČNA STVAR OVE PRIČE JE DA JE I OVA PONUDA VIŠE OD AHTISARIJEVEG PLANA I BRISELSKOG SPORAZUMA, VUČIĆ NIKAKO NIJE DŽABE KREČIO POSLEDNJIH PAR GODINA, A VI KAKO HOĆETE.